kostabednik

Detinjarije

kostabednik | 19 Maj, 2015 18:37

 

 

Krenem jedared, u susedno selo na vašar, da prodam tri praseta, crvenkapu, zlog vuka i pušku. Lep dan predamnom izmami mi pesmu:

   - Ja sam stoik bavim se askezom      

Letim šumom, planinom i rekom

Jurim gradom bez pomoći dima

Jer od dima klima nam se klima!

 

 Taman sam se zaneo arijom kada me zaskoči nekakav prosjak iz zasede tražeći pare. Šutnem ga u grmlje i otmem mu mrežicu za hvatanje leptirova iz ruku.  

- On mi je baš za hvatanje leptirova!

Stignem na vašar i poče licitiranje.
Crvenkapa je vredela koliko nisam ni sanjao! Pitao sam se u sebi:

- Šta li to seljaci sa njom smeraju?

Uglavnom ti ja na vašaru prodam svu robu. Jedino vuka niko nije hteo da uzme ni za dž. Meni je vuka bilo žao pa ga povedem nazad da mi čuva ovce.

Međutim zadržao sam se u krčmi tvrdeći pazar i već se približilo veče. Kud ću, šta ću, rešim da zanoćim u šumi. Vežem vuka za drvo, navučem suvo lišće za postelju, nagomilam drva na vatru i legnem kako bih ustao pre no što svane. Taman sam se zanesvestio kada iz vatre poleteše silne iskre! Iz vatre iskočivši skopaju me u ruke brica i njegov šegrt i obrijaju me sa izbrijavanjem. Potom me obilato poliše kolonjskom vodom koja planu kada ponovo skočiše i nestadoše u vatri. Ovako zaprepašten ustanem i pođem dalje prugom, prateći šine i vukući vuka na kanapu za sobom. Stalno sam se saplitao o pragove na pruzi i živ se izubijao!

Sva sreća ugledam nekakvu kuću pored pruge. Vrata su bila otvorena i kanda nije bilo nikog unutra, pa se popeh u sobu na spratu i legoh u krevet pored vernog vuka. Onda, oko ponoći, čujem kako se neko penje gore!...


...Bacio sam se pod krevet samoće rad, kad su mi se oči privikle na mrak, spazio sam tad, zaljubljeni par...

- E, šta sve neću sanjati! Pomislio sam, dok mi se nešto miče u gaćama. Bacim pogled i imam šta da vidim:

- Dva puža, od kojih je jedan bio golać, a drugi sa kućicom!

 

   U       Z D R A V LJ E ! ! !

Detinjarije 2 - Bunar

kostabednik | 20 Maj, 2015 18:39

 

 

 

 

Sunce je već bilo visoko i vrelo kada sam gologuz, noseći ljigave gaće u ruci, izašao iz kuće. Vuka sam ostavio da spava na spratu. U dvorištu ugledam bunar i još neke neobične stvari.

 Planine su bile drugačije i na pogrešnom mestu. One šume od noćas nije bilo na vidiku. Sve je bilo drugačije.

 Dobrano zabrinutog prenu me glas iz bunara:

-         Ehej! Ima li koga gore? U pomoooć!!!

Priznajem da mi je prva misao bila da lepo odem svojim putem. Onda sam shvatio da više ne znam gde sam. Ako izvučem unesrećenog iz bunara možda ću saznati gde sam! Pogledao sam preko ivice u bunar. Onaj od dole povika: - Ej, spusti kofu ovamo da se izvučem!

          Kažem: - Evo, sad ću!

          Sumnjičavo proveravam lanac kojim je kofa vezana za čekrk.

         – Lanac je loš, vući ću polako! - Doviknuo sam, istovremeno se nagnuvši preko ivice da pridržim lanac i kofu. Iznenada se okliznuh o ljigave gaće, koje sam nespretno bacio sebi pod noge, te poleteh naglavačke u bunar.

         Vrištao sam : - Čuvaaaaj!!!

         Nešto je gadno puklo kada sam tresnuo dole!

         Jedno vreme sam gledao vatromet a onda su iskrice vatrometa počele da me peckaju i ja se osvestih iz nesvesti. Iskrice su bile kapljice vode kojom me je prskao nepoznati patuljak. Onako gologuzom bi mi neprijatno. Otresao sam glavom i pokušao da ustanem.

         – Lezi dole i ne miči se, sada ću ti nešto pokazati!

         Patuljak se čudno smeškao dok je jednom rukom spustio čakšire a drugom se uhvatio gaća!

Pomislio sam kako je krajnje vreme da se probudim, kad imam šta da vidim!

Patuljak je u gaćama imao dva puža od kojih je jedan bio golać a drugi sa kućicom !?

(be continued) 

 

U       Z D R A V LJ E ! ! !

Detinjarije 3 - Patuljasta priča

kostabednik | 22 Maj, 2015 20:03

Patuljak je dugo navaljivao, te se preganjasmo oko toga ko će prvi započeti priču, kada ga ja konačno ubedih argumentima.

Zagledao se u pravcu kuće i očiju orošenih bujicom sećanja započe kazivati kao da iz knjige čita:

- Vidiš ovo je moja kuća i moje imanje. Ono imanje malo dalje je imanje komšije Ležajića. Lepo i složno smo živeli kao što je red. Jednom ti se tako komšija razboli, pa nije mogao obrađivati imanje. Ja mu se ljudski nađem pri ruci te mu obradih imanje i donesoh mu vina i jela. Obojica smo bili neženje u godinama kao što je već red. Poduže je komšija tako bolovao a ja, svejednako, obrađivao i pojio i hranio. Nisam znao kakvo mi se zlo sprema.

Komšija je, videvši da mu vredno radim i služim, počeo da glumi bolest. Meni se opet, posle nekog vremena, javi sumnja te mu dovedoh lekara. O svom trošku, da se razumemo!

Lekar osta sam sa pacijentom u sobi, a ja odoh da, svejednako, obrađujem komšino imanje, a i stoku, bogami!

Za to vreme su se komšija i lekar dogovorili šta je trebalo. Vratim se ja  sa obrađivanja i imam šta da čujem.

Zbog opake bolesti komšijine potrebno je da mu dupliram količinu hrane i pića, a i lekar će mu se naći pri postelji, neko vreme, pa i njega moram nahraniti i napojiti.

Nemadoh kud. Opet se bolest rastegla, što meni bi sumnjivo, pa otidoh kod vlasti, da prijavim slučaj.

Mislim da ti je jasno koga sam sve do kraja morao da pojim i hranim, svejednako, obrađujući komšijino imanje, a i stoku, bogami!

Kada su se najavili oni iz socijalnog, meni pade mrak na oči, poludeh od očaja i skočih u bunar! Bio sam loše sreće, pa sam se samo nabio i sabio. Ona vesela družina je, posle par dana, otišla u grad kako bi slučaj prosledili dalje.

Mislio sam da ću skončati u bunaru, u mraku, od gladi, bez ikog da mi se nađe u nevolji. Ali sudbina mi posla tebe da me izbaviš!

Ponešeni jakim emocijama povikasmo:

- Mi smo braća od ljigavih gaća!

Tada se začu treći glas iza nas:

- Nas tri brata imamo šest puževa od kojih su, tri sa kućicom, a tri su golaća!!!

Trgosmo se prestravljeni i ugledasmo vuka kako se zagonetno smeška sa puževima prilepljenim na krzno. Rekao je:

U       Z D R A V LJ E ! ! !

(nastaviće se)

Detinjarije 4 - Vučja priča

kostabednik | 25 Maj, 2015 08:55

 

 

 

Dok smo patuljak i ja sa podozrenjem gledali vuka, koji zna da govori, ovaj poče skidati sa sebe vučje krzno rekavši:

-      Čekajte da svučem ovo lepljivo krzno sa puževima pa ću vam sve objasniti.

Preneraženo smo videli kako se ispod vučje kože pojavljuje bela ovčica!

-      Vidim dobri ste ljudi te ću vam pokloniti svoje poverenje. Znam da nikad niste videli ovcu u vučijoj koži ali muka me je na ovo naterala. Evo ovako je bilo:

-       U dalekom kraljevstvu, odakle dolazim, sastadoše se jednom čobani da odluče šta im valja činiti sa stadom. Mi ovce smo čekale na pustoj ledini šta će čobani odlučiti.

Još prvog dana su se zavadili oko pašnjaka. Neki su čobani drugima spočitavali zauzimanje najboljih livada za svoje ovce. Tako su mogli da izmuzu i ošišaju više no ostali.

Drugog dana su pak jedni drugima zamerali selektivan uzgoj naivne i poslušne rase ovaca. Dobijena rasa slepo je sledila svoga čobanina koji je tako rasterećen obaveze čuvanja. Čak su se naočigled ostalih ovaca mogli opušteno klati i drati, iole jogunastiji primerci. Smatrali su kako su takve ovce poslušne ali i nesposobne da daju kvalitetnu mužu. Usled višegeneracijskog zatupljivanja ovce su bile nezainteresovane za opstanak. Čekale su čobane da im podaju seno. Od gluposti ovce se ulenjiše i otupeše. Čobani su opet, uvidevši da stoka opstaje na tankoj paši, seno počeli da prodaju čobanima iz drugih kraljevina i carevina.

Trećeg dana su glas digli treći čobani kojima je stoka od gluposti prešla u stado drugih i prvih čobana. Te treće čobane je mrzelo da kose livade. Tvrdili su da nije njihova krivica to što su svoju pašu prodavali drugima zajedno sa busenom te su bili prinuđeni da i pašnjake prodaju tuđinima.

Rekoše neki i da je dobro što je stočna kriza zahvatila i velike kraljevine te daju koju šaku dukata za golu zemlju. Stranci mogu da čekaju da trava ponovo počne da raste u pašnjake. Pokupovali su zalihe sena za takve situacije.

 

Tada se već digla galama. Padoše i poneki šamari. Nastade opšta tučnjava. Tukli su se do iznemoglosti. Popadaše iscrpljeni gušanjem. Roptali su od umora.

Jedan reče da je gladan. Onda i ostali osetiše povećane apetite. Mogli bi da prikolju koju ovcu, složiše se. Ozareni isukaše noževe i kretoše se ka pustoledini gde su zaboravili ovce.

Imali su šta da vide. Pola je ovaca pocrkalo od gladi i žeđi. Druga je polovina prebegla u druge kraljevine.

 

Zbunjeno su se pitali:

-         Šta ćemo sad?

 

Ja sam slučajno našla ovo vučje krzno i za vremena pobegla sluteći šta će se dogoditi. Bilo je lutanja i patnje još podosta ali evo me ovde sad sa vama dobri čoveče i mili patuljčiću!

 

 Zamalo sam zaspao slušajući ovcinu priču ali smognuh snage da kažem padajući u san pokraj već zaspalog patuljka:

-      Dobro nam došla ovčice i nek ti je

U ZDRAVLJE!!!

 

 

 

Detinjarije 5 Moja priča

kostabednik | 28 Maj, 2015 01:28

 

 

 

Iz dremeža izazvanog ovčicinom pričom trglo nas je tutnjanje voza. Odjurio je ravnicom i nestao u daljini ostavivši nas da se pitamo. Nemajući kud popustismo pod tim teretom. Prvo je patuljak, pogledavši me, sumnjičavo upitao:

-         Za mene i ovcu znam šta je i kako je ali ti mi duguješ objašnjenja.

Ovčica je takođe bila radoznala znati, ko sam, i šta sam. Nisam ih više mogao držati u neizvesnosti  te kretoh da im objašnjavam situaciju u kojoj sam se našao.

-         Nisam upućen kako kod vas stvari stoje ali ovamo odakle dolazim imamo višepartijski sistem usled čega često dolazi do izbora. Kako dođe do izbora tako krenu razne partije, iliti stranke, liliti organizacije i slično, da nam obećavaju sve i svašta. Narod onda izabere one koji najlepše i najuverljivije obećavaju bolje sutra. Obično to, sutra, bude malo sutra a nama sa svakom novom vlašću biva sve gore i gore. Tako ti jednog, ne tako davnog, dana pročitah u novinama, sledeću, vest na naslovnoj strani:

„Vlada Kradikalije je, kako nezvanično saznajemo, spremila otkaze za stanovništvo nezadovoljna postupcima naroda. Na izvanrednoj sednici, održanoj u skupštinskom restoranu, kojoj je prisustvovao krem predstavnika vlade, donet je zaključak da se po hitnom postupku otpusti neposlušni narod.

Umesto ovog, većinskog, dela naroda biće u Kradikaliju uvezen narod iz Srbistanije, Srbistanci! Kako se pokazalo Srbistanci su spremni da veselo rmbače badava, a da u slobodnom vremenu prave parade za vladare. Izuzetak od ostalog naroda predstavlja 25% birača koji su članovi vladajuće stranke. Oni će biti rukovodioci Srbistancima.

Na ovaj način biće prevaziđena kriza nastala usled nepodobnosti i izražavanja nezadovoljstva dosadašnjeg naroda nespremnog da ćutke trpi nesposobnost, pljačku i tiraniju vladara. Dosadašnji narod će biti raseljen zahvaljujući odobrenoj tranši kredita MMF - a, uz uslov da Vlada Kradikalije bespogovorno ispunjava zahteve međunarodne zajednice. Vlada koja se može podičiti da uveliko te zahteve ispunjava u potpunosti, mnogoručke je prihvatila postavljeni uslov, ističući svoju vodeću ulogu u regionu.

Kako u zaključku Vlade stoji, na ovaj način se postavlja siguran temelj večnom ropstvu kao preduslov svetle budućnosti!“

 

-         Pročitavši ovu vest očajavao sam zatvoren u kući.

Veoma brzo su došli po mene. Odveli su me, zajedno sa mnogima, u logor kako bi sačekali deportaciju. Nikako mi se takav razvoj situacije nije dopadao te počeh da vrebam priliku za bekstvo. Gotovo istog trena ukazala mi se prilika.

Nakon što su ispraznili jedno vozilo, kojim su dovezli novu grupu predviđenu za progonstvo, ostaviše ga sa upaljenim motorom i odoše prema barakama za smeštaj. Našavši se u blizini odlučim da vozilom srušim žičanu ogradu i tako pobegnem. Videvši da ne motre na mene, hitro uskočih u kabinu i dodah gas, upravivši vozilo prema ogradi koja se sruši pod naletom ali se vozilo preturi i ja ispadoh napolje. Povikao sam: -Bežite ljudi!

Nakon toga se dadoh u beg zajedno sa još nekolicinom najpribranijih. Potera je krenula odmah za nama. Čuli su se pucnji i brektanje motora. Bežali smo iz sve snage kroz gustu šumu kako bi im otežali poteru vozilima. Nakon nekog vremena izbismo na čistinu prepunu izletnika. Oni, kao da su jedva čekali nekakav događaj, shvativši da smo begunci, počeše da dozivaju naše progonitelje a pojedinci, koji su imali oružje pri ruci, kretoše na nas. Umoran od bežanja dohvatim podeblju granu i sakrijem se za drvo. Dočekam prvog naoružanog izletnika i opaučim ga, po sred tintare, tako da mu je puška ispala iz ruku. Dograbim pušku i iskočim pred progonitelje istovremeno pucajući pokraj njih. Oni se ukopaše od straha a onda čuvši približavanje potere iz logora naprasno promeniše stranu! Bojeći se, valjda da ih ne poubijam, zauzeše položaje i osuše paljbu na poteru. Za divno čudo i potera je bila malo jača pa i oni pređoše na moju stranu!

Onda su krenuli sa pričom, kako su se oni to samo šalili i igrali, ali da sam ja sve shvatio pogrešno. Rekoše još da je jedino šteta što sam onog opaučio po glavi za šta ću morati na sud.

E,tad mi se sve smučilo, pobegoh kući i kretoh u susedno selo da prodam ono malo duše i nevinosti detinje što mi je preostalo.

-         Ko je pratio priču zna šta je dalje bilo, a tebi  patuljku, i tebi ovčice u vučjoj koži, nisam rad da taj deo pričam da bih sačuvao publiku koja prati naše doživljaje!

Ovim rečima sam završio pripovedanje i tek tada primetio da me ovca i patuljak uopšte ne slušaju već gledaju u pravcu pruge. Seo sam pored njih rekavši samo:

-         U    Z D R A V LJ E ! ! !

 

Detinjarije 6 kao kraj

kostabednik | 31 Maj, 2015 10:49

-Vidi guštera!

-Gde?

-Eno ga na šini! Ovoj bližoj...

-Aha! Ima sreće, popeo se na slepi kolosek, tuda voz ne ide.

-Ma, pobegao bi on i da naiđe voz. Refleksi su to!

-K’o da gušter nešto razmišlja! Živi i radi automatski reagujući na nadražaje. Čist mehanizam! Sunce zalazi i on se popeo na šinu osetivši toplotu. Kad zahladni sakriće se negde do jutra...

-Ode on na drugi kolosek!

-O tome ti govorim! Njemu je sve svejedno. Osim što je taj kolosek duže bio na suncu pa je topliji...

-Voleo bih da me tako baš briga za sve! Sunčaš se, jedeš, živiš, spavaš, dišeš, i samo traješ dok ne nestaneš.

-Ha! To ti je kao kad si starac od stotinu leta. Sve si obavio, što si mogao, i ostaje ti samo da dišeš, jedeš, živiš i traješ dok ne nestaneš!

-Gušter je mnogo stariji. Traje oduvek. A, i smeška se kao da je mnogo pametniji!

-Eno, pobeže sa šine! Nestade...

-Pametniji je. Zahladnelo je.  Vreme je da i mi bežimo!

-Misliš li da će čovečanstvo, kada ostari, biti mudrije?

-Verovatno hoće, ako nađe pravi kolosek!

 

 

U          Z D R A V LJ E ! ! !

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb