kostabednik

Potera - Vreme Kljusona 2

kostabednik | 25 Januar, 2016 15:30

Izdržao sam do večeri. Razmišljanje na temu Kljusetove priče došlo je do tačke kada sam prelomio. Priznajem da sam, nakon nekoliko sati od prethodno rečenog, mislio kako treba da odustanem. Ne znam. Hteo sam da izbegnem zanos koji me je često do sada pomeo i omeo. Onda sam popustio. Prelomna tačka je bio momenat kada sam listajući telefonski imenik, tražeći mogućeg svedoka Kljusetove mladosti, shvatio kako imam zeta pedeset i osmog godišta. On je morao nešto da zna!

Momentalno sam okrenuo sestrin broj. Proverio sam da li je zet kući i najavio se. „Čim pre“. Onda na putu do tamo smislim mudrost. Mogao bih  lepo sve što ne znam jednostavno da izmislim! Nema gnjavaže sa matorim hipicima. Neću trpeti njihove priče o njima umesto o Kljusetu. Neću brinuti zbog njihovog stanja. Odlutavanja. Samoveličanja. Neću morati da ih varam. Ne želim da oni znaju šta mi je cilj. Siguran sam da od istine ne bi ostalo ništa kada bi oni znali da pišem o Kljusetu.

Sve sam ovo smislio u hodu do sestrine kuće. Smislio sam i da onda to što sam smislio zabeležim. A onda sam se setio Ljubice. Ona je nekoliko godina bila nešto kao Kljusetova žena. Prisećajući se njenog lika mutno sam je povezivao sa Pacovom. Njega moj zet mora da zna. Kljuse mi je jednom pomenuo da je u zavadi sa tim Pacovom. Nešto oko žena. Potencijalno zanimljivo. Pitanja je mnogo. Naročito o Kljusetovom društvu sa tetovažom.  Nije mi toliko bitno da pričam o travi. Alkoholu. Tabletama i ampulama. Želim da osetim kako je bilo. Zbog čega je sin, boračke penzionerke u činu majora, postao Kljuse? Šta mu je bilo sa ocem? Kakav je bio đak?

Kada sam stigao do sestrine kuće shvatih da sam se ipak zarazio. Neće biti ništa od izmišljanja. Odigraću ples sa matorim hipicima! Goniću sebe onoliko koliko me potera bude vodila.

Eto, sa takvim mislima sam se prostro pred sestru i zeta. Znao sam da ću  reći više nego što ću čuti. I to sam im rekao. Zet mi nije pomogao. Malo je znao o Kljusetu. Ono sa Pacovom je ispao ćorak. Za Ljubicu nije čuo. Ipak stvorio sam sliku. Osetio sam zetova osećanja o tom vremenu, mladosti, muzici. Uglješe se sećao i on. Doduše, po zetovoj priči, Uglješa je ovde išao u srednju školu. To mi je malo sumnjivo. Videćemo šta je istina.  Začudo, Lajoš jeste Lajoš koji je pobegao iz legije i doveo ženu Vijetnamku. Zet mi je pojasnio da su njihova deca Vijetnamci koji se sada bave servisiranjem bele tehnike po varoši. Ti Vijetnamci su bili još jedna od atrakcija, nalik Uglješi, u varoši negdašnjoj. Kljuse nije lagao ovaj put! Nisam bio nezadovoljan kada sam odlazio kući.

 

U   ZDRAVLJE!!!

Normal 0 21 false false false SR X-NONE X-NONE

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb