kostabednik

San i požar

kostabednik | 17 Decembar, 2009 09:15

 

   NE PREPORUČUJEM DALJE ČITANJE MLADJIMA OD 18 GODINA!

 

  Rođen sam 1968. Prva sećanja  su mi san, požar i davljenje!

             

   

 


                              

               

NALAZIM SE U KUHINJI, U STANU IZNAD MOG, GDE ŽIVI MOJA TETKA. LEĐIMA SAM OKRENUT KUHINJSKIM ELEMENTIMA A ZA STOLOM ISPRED MENE SEDE TETKA I NEKA NJENA KOLEGINICA. ONE BESKRAJNO PRICAJU. SVE IZGLEDA IZBLEDELO I ŽUCKASTO KAO NA STARIM CRNO-BELIM FOTKAMA. ODJEDNOM, PRIMEĆUJEM KAKO SE VRATA KUHINJSKOG ELEMENTA IZA MENE OTVARAJU, TEK TOLIKO DA KROZ NJIH PROĐE RUKA (ŠVALERA!?) KOJA DRŽI VELIKE KROJAČKE MAKAZE I DODAJE MI IH IZA LEĐA.

         OVAJ SAN SE PONOVIO NEKOLIKO PUTA I SVAKI SAM SE PUT PRESTRAVLJEN BUDIO.

 

                                                

                

BIO JE PAKLENO VREO LETNJI DAN, RANO POPODNE, KADA SAM POSLE RUČKA PUŠTEN U DVORIŠTE ISPRED ZGRADE DA SE IGRAM. KAKO NIJE BILO NIKOG OD DECE NAPOLJU KRIŠOM SAM SE ZAPUTIO IZA ZGRADE KOJA SE NALAZILA SA DRUGE STRANE DVORIŠTA. TAMO, TAKOĐE, NIJE BILO NIKOG. A JA, IMAJUCI UTISAK DA SAM SAM NA SVETU, UĐOH U OGRAĐENO GRADILIŠTE. DA VIDIM ŠTA IMA. NAĐEM NEKO BURE, KAO ZA NAFTU, I PREVRNEM GA. VEOMA POLAKO IZ BURETA, KROZ OTVOR ZA ČEP, POČE DA ISTICE GUSTA, CRNA TEČNOST. KOPKALO ME JE PITANJE

- DA LI TO MOŽE DA SE ZAPALI?

PROŠETAO SAM PO OKOLINI I NAŠAO ZGAŽENU KUTIJU ŠIBICA U KOJOJ JE OSTALO JEDNO PALIDRVCE. VRATIM SE NAZAD DO BURETA, ISPRED KOJEG SE RAŠIRILA CRNA TEČNOST, ZAPALIM ŠIBICU I BACIM JE NA KATRANASTU MASU. PLAMEN JE VEOMA SPORO POČEO DA SE ŠIRI. SHVATIVŠI MOGUĆU OPASNOST ODEM IZA BARAKE PO CIGLE KOJE SAM HTEO DA BACIM NA PLAMEN I UGASIM GA. NOSEĆI PO POLA CIGLE  U OBE RUKE, DRŽEĆI IH  U VISINI RAMENA, KRENEM PREMA BARACI. BILA JE OD TLA IZDIGNUTA NA DRVENE STUBIĆE I IZA NJE JE GORELA VATRA.

ODJEDNOM EKSPLOZIJA, VATRA KOJA SUKLJA ISPOD BARAKE, CIGLE KOJE MI ISPADAJU IZ RUKU I BEZGLAVI BEG KUĆI. MAJKA SE ČUDI ŠTO SAM TAKO BRZO DOŠAO, A JA KAŽEM KAKO NEMA DECE NAPOLJU.  ĆUTIM.

IZAĐEM NA PROZOR I VIDIM GUST OBLAK CRNOG DIMA KOJI SE DIŽE IZNAD ZGRADE PREKO PUTA. U TOM SE ČUJE SIRENA ZA UZBUNU SA VATROGASNOG TORNJA U BLIZINI!

         SUTRADAN SAM, PONOVO KRIŠOM, OTIŠAO NA GRADILIŠTE I RAZGLEDAO ZGARIŠTE BARAKE DIVEĆI SE SVOM DELU.

POSLE SAM, DUGO, DUGO, STREPEO DA ME NE OTKRIJU.                                                          

 

O    DAVLJENJU  SUTRA

 

              U                 Z    D   R   A   V   LJ   E        !       !       !

Davljenje

kostabednik | 18 Decembar, 2009 08:17

                                      

         Ovde ću napraviti time-out u svrhu pojašnjenja onih, mojih, davno prošlih vremena. Tada je socijalistička izgradnja, pod komandom Tita i partije, dosegla nivo kada se ubiru plodovi i narod slavi napredak. Pod električnim svetlom kupuju prve televizore i radio aparate sa gramofonima oni koji su učili školu pod petrolejkom lampom i radio slušali na ulici preko razglasa. Vozi se narod u sopstvenim automobilima, fićama i tristaćima. Svima je bolje, nekima više, nekima manje.

         Elem, davljenje. Moj je otac bio od onih kojima je više bilo dobro. (Nekakav sekretar komiteta.) Toga dana, službenim kolima sa vozačem, me je odveo u obližnje izletište nekoliko kilometara udaljeno od grada. Tamo i danas postoji napušten i uništen bazen, obrastao drvećem i korovom,  gde se tada vojska takmičila u plivanju. Ubrzo posle je zatvoren i prepušten vremenu. Ali tog dana je radio. To je jedino moje secanje na taj bazen u funkciji. Mnoštvo naroda, kupači i takmičari u velikom bazenu. Odmah pored velikog, je mali plitki bazenčić  sa decom koja se brčkaju. Kratko smo se tu zadržali i produžili do veštačkog jezera gde je bio restoran uz vodu, sa stolovima na pontonima. Ćale je seo sa šoferom i jos nekima za sto u restoranu, naručio za mene sok i njima šta piju. Bilo mi je dosadno pa sam izašao da prošetam po pontonima na vodi. Baš je bilo lepo! Odem na kraj pontona isprskan vodom, čujem tatu kako nešto priča, čučnem uz ivicu i gledam talasiće. Malo sam se nagnuo i kao da se ponton nakrivio, ja upadam pod vodu, batrgam, vidim površinu vode iznad sebe i nešto me vuče napolje. Zakašljan izbacujem vodu. Svi viču. Sagledavam devojčicu, od nekih desetak godina, koja me je povukla iz vode i izbezumljenog oca koji me je izvukao na ponton. Grde me i ja plačem.

 

                            SUTRA-OBDANISTE

 

              U             Z    D    R    A   V   LJ   E   !    !    !

OBDANISTE

kostabednik | 19 Decembar, 2009 11:32

                               OBDANIŠTE

                            

 

 

                                          

 

 

Od početka sa obdaništem sam bio u lošim odnosima.Tog jutra kada me je majka povela u obdanište sećam se jako dobro. Mama je radila u opštini, kao daktilograf, na par stotina metara od obdaništa, i tog jutra me povela tamo, kada