kostabednik

San i požar

kostabednik | 17 Decembar, 2009 09:15

 

   NE PREPORUČUJEM DALJE ČITANJE MLADJIMA OD 18 GODINA!

 

  Rođen sam 1968. Prva sećanja  su mi san, požar i davljenje!

             

   

 


                              

               

NALAZIM SE U KUHINJI, U STANU IZNAD MOG, GDE ŽIVI MOJA TETKA. LEĐIMA SAM OKRENUT KUHINJSKIM ELEMENTIMA A ZA STOLOM ISPRED MENE SEDE TETKA I NEKA NJENA KOLEGINICA. ONE BESKRAJNO PRICAJU. SVE IZGLEDA IZBLEDELO I ŽUCKASTO KAO NA STARIM CRNO-BELIM FOTKAMA. ODJEDNOM, PRIMEĆUJEM KAKO SE VRATA KUHINJSKOG ELEMENTA IZA MENE OTVARAJU, TEK TOLIKO DA KROZ NJIH PROĐE RUKA (ŠVALERA!?) KOJA DRŽI VELIKE KROJAČKE MAKAZE I DODAJE MI IH IZA LEĐA.

         OVAJ SAN SE PONOVIO NEKOLIKO PUTA I SVAKI SAM SE PUT PRESTRAVLJEN BUDIO.

 

                                                

                

BIO JE PAKLENO VREO LETNJI DAN, RANO POPODNE, KADA SAM POSLE RUČKA PUŠTEN U DVORIŠTE ISPRED ZGRADE DA SE IGRAM. KAKO NIJE BILO NIKOG OD DECE NAPOLJU KRIŠOM SAM SE ZAPUTIO IZA ZGRADE KOJA SE NALAZILA SA DRUGE STRANE DVORIŠTA. TAMO, TAKOĐE, NIJE BILO NIKOG. A JA, IMAJUCI UTISAK DA SAM SAM NA SVETU, UĐOH U OGRAĐENO GRADILIŠTE. DA VIDIM ŠTA IMA. NAĐEM NEKO BURE, KAO ZA NAFTU, I PREVRNEM GA. VEOMA POLAKO IZ BURETA, KROZ OTVOR ZA ČEP, POČE DA ISTICE GUSTA, CRNA TEČNOST. KOPKALO ME JE PITANJE

- DA LI TO MOŽE DA SE ZAPALI?

PROŠETAO SAM PO OKOLINI I NAŠAO ZGAŽENU KUTIJU ŠIBICA U KOJOJ JE OSTALO JEDNO PALIDRVCE. VRATIM SE NAZAD DO BURETA, ISPRED KOJEG SE RAŠIRILA CRNA TEČNOST, ZAPALIM ŠIBICU I BACIM JE NA KATRANASTU MASU. PLAMEN JE VEOMA SPORO POČEO DA SE ŠIRI. SHVATIVŠI MOGUĆU OPASNOST ODEM IZA BARAKE PO CIGLE KOJE SAM HTEO DA BACIM NA PLAMEN I UGASIM GA. NOSEĆI PO POLA CIGLE  U OBE RUKE, DRŽEĆI IH  U VISINI RAMENA, KRENEM PREMA BARACI. BILA JE OD TLA IZDIGNUTA NA DRVENE STUBIĆE I IZA NJE JE GORELA VATRA.

ODJEDNOM EKSPLOZIJA, VATRA KOJA SUKLJA ISPOD BARAKE, CIGLE KOJE MI ISPADAJU IZ RUKU I BEZGLAVI BEG KUĆI. MAJKA SE ČUDI ŠTO SAM TAKO BRZO DOŠAO, A JA KAŽEM KAKO NEMA DECE NAPOLJU.  ĆUTIM.

IZAĐEM NA PROZOR I VIDIM GUST OBLAK CRNOG DIMA KOJI SE DIŽE IZNAD ZGRADE PREKO PUTA. U TOM SE ČUJE SIRENA ZA UZBUNU SA VATROGASNOG TORNJA U BLIZINI!

         SUTRADAN SAM, PONOVO KRIŠOM, OTIŠAO NA GRADILIŠTE I RAZGLEDAO ZGARIŠTE BARAKE DIVEĆI SE SVOM DELU.

POSLE SAM, DUGO, DUGO, STREPEO DA ME NE OTKRIJU.                                                          

 

O    DAVLJENJU  SUTRA

 

              U                 Z    D   R   A   V   LJ   E        !       !       !

Davljenje

kostabednik | 18 Decembar, 2009 08:17

                                      

         Ovde ću napraviti time-out u svrhu pojašnjenja onih, mojih, davno prošlih vremena. Tada je socijalistička izgradnja, pod komandom Tita i partije, dosegla nivo kada se ubiru plodovi i narod slavi napredak. Pod električnim svetlom kupuju prve televizore i radio aparate sa gramofonima oni koji su učili školu pod petrolejkom lampom i radio slušali na ulici preko razglasa. Vozi se narod u sopstvenim automobilima, fićama i tristaćima. Svima je bolje, nekima više, nekima manje.

         Elem, davljenje. Moj je otac bio od onih kojima je više bilo dobro. (Nekakav sekretar komiteta.) Toga dana, službenim kolima sa vozačem, me je odveo u obližnje izletište nekoliko kilometara udaljeno od grada. Tamo i danas postoji napušten i uništen bazen, obrastao drvećem i korovom,  gde se tada vojska takmičila u plivanju. Ubrzo posle je zatvoren i prepušten vremenu. Ali tog dana je radio. To je jedino moje secanje na taj bazen u funkciji. Mnoštvo naroda, kupači i takmičari u velikom bazenu. Odmah pored velikog, je mali plitki bazenčić  sa decom koja se brčkaju. Kratko smo se tu zadržali i produžili do veštačkog jezera gde je bio restoran uz vodu, sa stolovima na pontonima. Ćale je seo sa šoferom i jos nekima za sto u restoranu, naručio za mene sok i njima šta piju. Bilo mi je dosadno pa sam izašao da prošetam po pontonima na vodi. Baš je bilo lepo! Odem na kraj pontona isprskan vodom, čujem tatu kako nešto priča, čučnem uz ivicu i gledam talasiće. Malo sam se nagnuo i kao da se ponton nakrivio, ja upadam pod vodu, batrgam, vidim površinu vode iznad sebe i nešto me vuče napolje. Zakašljan izbacujem vodu. Svi viču. Sagledavam devojčicu, od nekih desetak godina, koja me je povukla iz vode i izbezumljenog oca koji me je izvukao na ponton. Grde me i ja plačem.

 

                            SUTRA-OBDANISTE

 

              U             Z    D    R    A   V   LJ   E   !    !    !

OBDANISTE

kostabednik | 19 Decembar, 2009 11:32

                               OBDANIŠTE

                            

 

 

                                          

 

 

Od početka sa obdaništem sam bio u lošim odnosima.Tog jutra kada me je majka povela u obdanište sećam se jako dobro. Mama je radila u opštini, kao daktilograf, na par stotina metara od obdaništa, i tog jutra me povela tamo, kada je krenula na posao. Zgrada je bila stara švapska kuća na uglu, sa velikim dvorištem ograđenim zidom, do jedne, i kućom, do druge ulice. Čelo bašte je takođe bio zid a pomoćne zgrade su bile duž četvrte strane dvorišta. Bio je tu i mali betonski bazen, večito prazan, sa ponekom žabom, koja bi se zlokobno pojavila iz rupe za odvod i izazvala vrisku uplašene dečurlije. Ja sam imao ambiciju da žabu ubijem ali se ona, kao za pakost, uvek sklanjala na vreme. Uopšte, bio sam divlje i sumanuto dete, razmaženo i besno.

Dakle, tog jutra me mama ostavila vaspitačicama, koje su se prenemagale, i otišla na posao. Bio sam jako nesrećan kada su me poseli na stolicu u trpezariji da sa ostalom decom doručkujem. Za doručak su izneli hleb namazan pekmezom i čaj. Nisam voleo 'leba i pekmeza i odbijam da jedem, vaspitačica me tera a ja neću, raspali mi dve šamarčine i ja plačem i jedem.

Posle u dvorištu se igramo. Mi dečaci od 3 do 6 godina, partizana i nemaca, a devojčice istog uzrasta, se igraju ,onog, lastiša i školice.

Iako je od rata prošlo više od 25 godina svi su se još uvek palili na partizane, filmove, stripove, Mirko i Slavko u ediciji NIKAD ROBOM. Tito mi je idol, želim da sam pionirski kurir, bombaš, da idem u juriš i junački poginem.

E, u igri partizana i nemaca, naravno, niko neće da bude nemac. Junački jurišamo sa jednog na drugi kraj dvorišta i kao pucamo i ponekad  padamo pokošeni neprijateljskim rafalima. Ja dajem sve od sebe, kako bih bio najbolji  junak, dok mi vaspitačice ne zabrane igru, pošto sam se mnogo oznojao i isprljao. Duboko nesrećan uhvatim prvu priliku i klisnem kod mame u opštinu, plačući.

Kao što rekoh sa obdaništem sam imao mnogo problema.

Pomenuću još, jednu kajsiju u tom dvorištu obdaništa, gde sam jedne sezone neumorno, bezuspešno, pokušavao da skočim i dohvatim jedan zeleni plod... i tuče.

Tukao sam se stalno. Bolje reći, tukao sam stalno nekih par ludaka koji su crtali kukaste krstove i one iz zabavišta što dolaze popodne.

Jednom sam se svesno upiškio u gaće kada sam za kaznu stajao u ćosku.

Prestravljeni smo primali neke silne vakcine i bežali od zubara.

Ja sam bežao i inače i bio na zlom glasu. Bio sam naravno zaljubljen u jednu devojčicu i tukao svakog dečaka koji bi je pipno. Svakako, bilo je par jačih i starijih koji bi me izlemali a ja ih posle ,podmuklo, udario pa pobegao ili pogodio ciglom, kamenom, pa pobegao.

Bio sam strašno brz, a i sada sam.

TOLIKO O OVOM.

 

 

 

           U       Z D R A V LJ E ! ! !             

 

                         

Prvo pijanstvo

kostabednik | 20 Decembar, 2009 13:37

 
 
 
 
                                                 
 
U ovoj priči o prvom pijanstvu, jednu činjenicu  moram reći: Ispijanje alkoholnih pića u jugoslovenskom narodu ondašnjem, a srpskom pogotovo, ritual je bio i ostao  SVAKOPOVODNI.
Pre prvog pijanstva davali su mi da probam malo piva, malo rakije i malo šire. Pivo i rakija mi se nisu svideli, ali mi se šira neobično dopala i plakao sam kada mi nisu dali više, pošto sam tražio još.
Šira, to ukusno slatko-režeće piće od grožđa, pije se početkom zime i prelazna je faza vrenja u dobijanju vina.
U pletenom balonu od par litara širu nam je doneo Čika Rajko, koji je imao podrum pića kod Pivare. Tamo sam sa tatom bio nekoliko puta, kada me je vodio u šetnju. Sviđalo mi se tamo. Starim ciglanim stepenicama silazilo se u podrum, sa malim šankom i par stolova, gde je bilo prijatno sveže i mirisalo na duvan, pivo i vino. Sve je u polumraku podruma delovalo mistično, čemu su doprinosile priče o tajnim podzemnim hodnicima ispod grada koji su povezani sa ovim podrumom i vode ko zna gde.
Sve mi je ovo učinilo širu još privlačnijom.
 
Ostanem jednoga dana sam u stanu, moji su na poslu, i setim se šire. Izađem na terasu i ubrzo ugledam pleteno balonče. Podignem ga na sto, izvučem plutani čep i gucnem. Napolju je bilo lepo za to doba godine, sunce je grejalo, i šira je grejala. Posle još par gutljaja potpuno sam uživao u trenutku, u slatkom ukusu šire, u usporenom vremenu blaženstva koje traje i veselom cvrkutu vrabaca koji uspavljuje. Maštam, kako istražujući podzemne hodnike Čika Rajkovog podruma pronalazim razna čudesa i blaga, i lebdim. 
Mama me je našla kako spavam na terasi kada je došla sa posla. Nepoznato je ostalo koliko sam dugo spavao, kao i koliko sam popio, pošto se nije znalo koliko je šire bilo u balonu. Meni nije bilo ništa i sve se ovo prepričavalo kao vesela anegdota oko dočeka te nove 1972.
 

 
U ZDRAVLJE ! ! !

Puzavica

kostabednik | 19 Jun, 2011 18:26

 - Ponovo niče puzavica ispod daske od prozora! Juče sam to primetio. Dvaput sam je već čupao.

 - Stvarno?

 - Stvarno! Svaki put sam je iščupao skroz. Koliko god sam mogao da izvučem izmedju zida i simsa! 

 - Šta, kao ništa ne viri? Pa, kako raste u mraku bez zemlje i vode?

 - Pa zato se i nerviram! Da je nešto korisno sigurno ne bi raslo!

 - Vidiš šta je priroda! Život je neuništiv. Možemo mi da zidamo i betoniramo ali za par godina bi to sve izraslo i ukorovilo! Mislim, kad niko ne bi dir'o.

 - E, tačno ću pitati kuma Roleta da l' ima neku hemiju, u radnji, protiv ovih puzavica!

 - Daće ti TOTAL. On bi sve polio TOTALOM!

 - Što jes', jes'! Al' vidiš šta kaže za onu genetski modifikovanu soju?

 - Šta?

 - Nju možeš da polivaš TOTALOM koliko 'oćeš. Sav korov izgori od TOTALA a soja raste k'o luda!

 - Stvarno? Eto šta ljudi izmisle da bi se izborili sa prirodom.

 - Pa, na čijoj si ti strani? Te hvališ prirodu, te hvališ čovečanstvo!

 - Valjda je čovek deo prirode?

 - Što se onda protiv prirode bori?

 - To je stvar komfora uz što manje rada. Šta te tu sad čudi?

 - Kad si tako pametan reci mi, šta da radim sa puzavicom?

 - Nisam ti ja naučnik pa da znam te stvari! Što nečim ne popuniš tu šupljinu?

 - Ideja k'o ideja nije loša al' nemam čime.

 - Nemaš silikona?

 - Nemam. Imam samo PUR PENU al' neću sa tim da se zezam!

 - Nisi lud! Podigao bi ti se sims sto posto! Da nemaš neko lepilo?

 - Mani me tebe i lepila! 'Oćeš opet da se raduješ kako mala veverica skakuće?

 - Nisam od onda ni duv'o lepilo. A sereš to za vevericu?

 - Ne serem, majke mi! Sve si vikao - ENO MALE VEVERICE KAKO VESELO SKAKUĆE! Posle si zasp'o. A kad si se posle deset minuta probudio opet si vikao o maloj veverici. Onda smo nastavili da pijemo normalno.

 - E, jesmo se napili! Kako se to završilo?

 - Nemam pojma, davno je bilo.

 - Imaš neke gandže?

 - Imam. Ajde, dok smotam, ti smisli nešto u vezi puzavice!

 - Važi. Idem taman da žuborim i da razmišljam!

.......................................................................................

 - Ah! Koje olakšanje! Smota li ga?

 - Dabogme! Jesi ti šta smislio, brate rodjeni?

 - Ma kakvi! Pali, pa da razmišljamo zajedno!

 - Evo................................................Drž'!

 - Je l' jaka?

........................Ćuti i pušši!......................Tako ta puzavica i to..........

.........MMMmmmMMM! Aha!.........................

 - A lepo izgleda kada iznikne.......................

................Pa šta ti smhkheta?....kah!KAH! KAH! KAH!?

 - S M H KH ETA? .................ha! HA! HA! KHA! KAH! KAH!.......

 - SMETA!..........A?..................Drž!.........

 - Jel ima tu šta?

........Ima samo svuuuci!......

................Šta si me ono pitao?...........HUH! Nešto o puzavici?.........

 - Kažeš lepa ti je kad iznikne.

 - Lepa je.

 - Priroda je lepa.

 - Ima lepote svuda.

 - Ma, da!

 - E, što ima ovih klinki u zadnje vreme!

 - Ništa mi ne pričaj! Ovamo gde radim samo defiluju...

 - Izazivaju.

 - Pa se posle čude. 

 - Da!

 - Ma, pustiću puzavicu neka raste!

 - Neka raste i treba da raste!

 - Jes' vala!

 - Odoh ja sad! 

 - Jel znaš gde ćeš?

 - Nazad na posao. Imam još par sati da ubijem!

 - Vidimo se. 'Ajd' u zdravlje!

 - U zdravlje!

 

 

Stara priča

kostabednik | 09 Novembar, 2011 19:24

   

 

Strujim bestelesno muzikom nošen a sve je tu. Gipko vrludam blesavo se radujući kretanju.
Ljudi kao mi. Znamo da pijemo vazduh u letnji topli sumrak kao aromatični čaj duginih boja. Svetlost se lepezom spektra obavija oko nas isprepletanih u letu. Drveće, ptice, šum vode u hladovini!
Bljesak smradnog automobila i reska buka. Spori gutači nekontrolisanih pokreta viču u gomili iza.
Ono sto vredja ostaje sve dalje i čuje se tiše kako odmičemo, raspršeni u bezbroj iskri, ubrzani ehom dalekih planina. Onda se sve usporava i večnost potmulo bruji dok se budimo nežni i zbunjeni.
Hoćemo još. Hoćemo uvek. Uvek nam je malo. Kao blago čuvamo darove života do sledećeg puta. Zato trajemo.

 

                U          Z D R A V LJ E ! ! !

 

 

Kao sex and drugs

kostabednik | 29 Februar, 2012 10:44

 

 Poročni kurir

 

Ovo je priča o jednom veselom danu. Bilo je to pre 4 godine u periodu kada sam radio kao kurir. Tada sam već prestao sa pićem. Bio sam čist kao suza. Beše to jutro  punog proleća. Onda kada je već toliko toplo da se na posao može ići kratkih rukava. U jutra sveža i mirisna začinjena rascvrkutavom ptičjom pesmom. Disao sam punim plućima ozaren.

Kada sam u firmi obavio papirologiju krenuo sam na teren. Izabrao sam veselu turu sa početkom na centru pa na periferiju okolo. Nije bitno. Dođem do prvog dvorišta između zgrada u kojima ću razdeliti šta imam, pa tutanj dalje. Međutim u dvorištu je bio Kikirez. Simpatičan druškan sklon porocima. Gde si, šta radiš, kako je i to. Kaže kako ima dobar joint koji je prevelik za njega samog.

Slabo sam ja ganju trošio. Pušio sam je pijan više puta sa katastrofalnim posledicama. Nisam bio baš neki poklonik. Ali ponešen lepotom dana i radoznalošću pristanem ja lake ruke.

Pošteno govoreći travu nisam pušio još od kada sam bezuspešno pokušao da jutarnjim mešanjem žestine i vutre oteram grozni mamurluk. To je za posledicu imalo moje dvočasovno približavanje smrti. Film koji mi je tamna strana moga bića priredila doveo me je na ivicu nervnog rastrojstva. Sada ide ono, ali. Ali pretpostavka je kako trava pojačava trenutno stanje konzumenta. Tužnima se napušenim srce cepa. Smeh postaje histerija. Bol ubija. Boje su življe obojene. Jedino gnev postaje pitom.

Pošto sam bio veseo pretpostavio sam da ću biti još veselililiji. Oho ho ho ho! Heh!

-         Au, brate!

-         Šta kažeš?

-         Baš si mi ulepšao dan! Sad će biti cirkusa kad krenem da radim.

-         Ma, batali posao. K’o da moraš.

-         Nije da moram, nego volem. Samo da rešim ove zgrade, nakarade, de, pa palim.

-         Ajd vidimo se!

-         U zdravlje, i da si mi živ i zdrav!

Uhvatim vrata na ulazu i utvrdim da su zaključana. Pogledam ko su prve mušterije i pritisnem taster interfona. Čujem ženski glas:

-         Ko je?

-         Dostavljač iz ….zzzzzzzz!

Nisam stigao da završim kad čuh zuj otključavanja vrata. Treći sprat. Stan 19. Zvonim i čekam svestan kako se kezim. Brava škljocnu dok sam ledio lice za ozbiljan nastup. Vrata se otvaraju i Wow! Odmah sam se setio onih priča o poštarima. Negližirana, namirisana, održavana, sve kao u filmovima. Kaže nije to za nju, nego za ćerku.

- Ćerko, ćerko, ćerko!

Vrtelo mi se po glavi. A ćerka upravo okupana iz kupatila u nevešto navučenom bade mantilu. Kao iz časopisa. I dalje mi se čini da gledam film. Kikirez mi se kezi u mislima i ja se kezim. One se smeškaju i hopa! Mala pusti mantil da padne. Ja bih da padnem ali sam zaleđen. Samo se blentavo cerekam. Onda mama počinje da se prislanja grudima otpozadi. Nalazim se u sendviču osećajući veselje u gaćama. Onda se mama pojavljuje u sado-mazo izdanju. Nisam ljubitelj. Nemam pojma. Miriše nekakva plastika. Tada mi ćerka vešto smaknu pantalone do kolena. Koža mi se orosila znojem. Ako krenu i gaće dole, kolena će me izdati znam pouzdano. U tom mi matorka podiže majicu preko glave. Bespomoćan sam.

Odjednom vrata stana grunuše. Zaključana su. Sreća. Zvuk ključa. Cimam majicu kako bih oslobodio ruke i podigao pantalone. Onda ugledam njega. Mnogo veliki baja. Od onih koji lako mogu da me iscepaju kao ludak novine. Takve ne treba ljutiti. Jadan ja. Zašto sam kreten? Odakle mi ideja da se smejem i kažem:

-         E, sad me još samo ti opali i mogu da idem u tri lepe! Vesela li dana bogo dragi! A vi ste ovde domaći mladi gospodine?

Sad će da me ubije i gotovo. Gledamo se u oči i hvatam osmeh. Vidi da sam poludeo od prpe. Pruža mi ruku.

-         Bravo majstore! Ovo smo tražili!

Ispostavlja se kako snimaju smešni video za neku firmu. Ako potpišem ugovor dobijam lovu i obavezujem se kako ih neću tužiti. Uzeo sam lovu i opalio potpis.

Bilo je veselo tog dana ali od tada sam skroz str8.

 

U        Z D R A V LJ E ! ! !

Unutrašnja strava

kostabednik | 04 Mart, 2012 13:13

 

 

Dok  zadihan trčim, posrćući kroz sneg i noć, progonjen  zlim duhovima, pokušavam da se setim kako je bilo…

…BIO JE PAKLENO VREO LETNJI DAN, RANO POPODNE, KADA SAM POSLE RUČKA PUŠTEN U DVORIŠTE ISPRED ZGRADE DA SE IGRAM. IMAO SAM 4 GODINE. KAKO NIJE BILO NIKOG OD DECE NAPOLJU KRIŠOM SAM SE ZAPUTIO IZA ZGRADE KOJA SE NALAZILA SA DRUGE STRANE DVORIŠTA. TAMO TAKOĐE NIJE BILO NIKOG. IMAJUCI UTISAK DA SAM SAM NA SVETU, UĐOH U OGRAĐENO GRADILIŠTE. DA VIDIM ŠTA IMA. NAĐEM NEKO BURE, KAO ZA NAFTU I PREVRNEM GA. VEOMA POLAKO IZ BURETA, KROZ OTVOR ZA ČEP, POČE DA ISTIČE GUSTA, CRNA TEČNOST. KOPKALO ME JE:  -DA LI TO MOŽE DA SE ZAPALI? PROŠETAO SAM PO OKOLINI I NAŠAO ZGAŽENU KUTIJU ŠIBICA U KOJOJ JE OSTALO JEDNO PALIDRVCE. VRATIM SE NAZAD DO BURETA ISPRED KOJEG SE RAŠIRILA CRNA TEČNOST.  ZAPALIM ŠIBICU I BACIM JE NA KATRANASTU MASU. PLAMEN JE VEOMA SPORO POČEO DA SE ŠIRI. SHVATIVŠI MOGUĆU OPASNOST ODEM IZA BARAKE PO NEKE CIGLE KOJE SAM HTEO DA BACIM NA PLAMEN I UGASIM GA. BARAKA JE BILA OD TLA IZDIGNUTA NA DRVENE STUBIĆE I IZA NJE JE BILA VATRA. ODJEDNOM EKSPLOZIJA, VATRA KOJA SUKLJA ISPOD BARAKE, CIGLE KOJE MI ISPADAJU IZ RUKU I BEZGLAVI BEG KUCI. MAJKA SE ČUDI ŠTO SAM TAKO BRZO DOŠAO A JA KAŽEM KAKO NEMA DECE NAPOLJU I ĆUTIM. IZAĐEM NA PROZOR I VIDIM GUST OBLAK CRNOG DIMA KAKO SE DIŽE IZNAD ZGRADE PREKO. U TOM SE ČUJE SIRENA ZA UZBUNU SA VATROGASNOG TORNJA U BLIZINI…

 

…Na Vlasinskom jezeru sam bio u detinjstvu sa roditeljima. Imao sam 8 godina. Šetao sam, pecao, maštajući kako ću uloviti onog ogromnog amura koji mi se rugao. Prolazio je svojom tamnom velikom siluetom kroz vodu blizu mojih očiju a daleko od zabačene udice. Sećam se livada pokrivenih belim radama. Zastrašujućeg putovanja automobilom do Crne Trave. Ali sve je to ništa.

 

Sećam se i strašnog mesta. Mesta nevidljivog užasa. Mesta čiji sam užas samo ja osećao.

 

Na nekih dvadesetak metara od ulaza u hotel vrebalo je zlo. Iskonsko zlo oku nevidljivo. Izgledalo je bezopasno. Ta, bila je to samo stara ruševna drvena tezga zaboravljena u travuljini obasjana suncem. Ubeđivao sam sebe samog da je tako kako izgleda. Stara ruševna drvena tezga za voće u travuljini, i ništa više.

Nije vredelo. Osećao sam nekakvo zlo koje vreba sa tog mesta. Nikome nisam govorio o tome. Znam da bi se roditelji smejali. Tata bi me odveo tamo kako bi mi pokazao da tu nemam čega da se bojim. Ništa se u tatinom prisustvu i ne bi dogodilo. Mesto me je čekalo samog. Nikada nisam tamo prišao.

 

Često sam se samo sećao. Sećao i osećao onu jezu. Ništa više od toga. Nisam bio opsednut ili slično tome. Ali znao sam da je to mesto zlo. Eto.

 

Da mi u san nije došla devojčica u beloj haljinici sa lutkicom u ruci sve bi ostalo na tome.

San me je naterao da odem tamo. Strašan san.

 

Kao, ja sam na Fruškogorskom planinarskom maratonu. Pao je mrak i sam hodam kroz šumu. Kum je po običaju počeo da kilavi posle pedeset i nekog kilometra. Zato idem ispred njega do sledeće kontrolne tačke, gde ću ga sačekati da se dovuče. Od Manastira Beočin do Brankovca. Imamo jednu lampu koja je njemu napaćenom potrebnija. Ja se probijam u mraku, nazirući stazu, ponegde obasjanu slabom mesečinom koja se promalja kroz krošnje. Onda počinjem da čujem tiho pevušenje. Glas je ženski, dečiji. Potpuni je mrak. Zvuk postaje jači i naježen shvatam da mi se primiče. Onda je ugledam. Devojčicu. Luminiscentno plavkasto svetlo haljinice. Njena dva svetleća oka. Pevušenje koje poprima prastar i napukao ton. Osećam miris paljevine. Neopisiv smrad mi štipa oči. Onda režeće, reči reče, više zverske nego ljudske:

- Čekam te na Vlasinskom jezeru kod naše stare tezge za voće!

 

Okupan znojem gušeći sam se probudio.

 

Možda će neko reći da sam lud ali rešio sam da odem tamo. To se jednom mora završiti.

Žena i dete su mi kod njenih roditelja nekoliko dana. Praznik i par dana godišnjeg odmora su mi ostavili dovoljno vremena  da se spremim i odem. Poranio sam, natankao auto benzinom i pošao. Snežna vejavica me je sačekala na pola puta. Nastavio sam dalje. Sporo ali sigurno. U Nišu dok sipam gorivo čujem od radnika na pumpi kako je put ka Vlasinskom jezeru zavejan. Kada sam se, kod Vladičinog hana, odvojio prema Vlasinskom jezeru i Crnoj Travi stvari su postale malo gore. Auto se probijao jedva. Kod onih trafo stanica je stao. Samo me je nekoliko kilometara delilo od hotela. Dobro sam se zakopčao i hrabro nastavio peške kroz sumrak. Bio je mrak kada sam stigao do hotela. Hotel je takođe bio u mraku bez svetla. Nigde žive duše. Priznajem da sam se plašio. Rekoh sebi kako samo treba da proprtim tih dvadesetak metara prema zlom mestu i gotovo. Videću kako tamo sada nema tezge pod snegom, niti me vreba neko zlo. Vratiću se onda do kola, okrenuti nazad i kraj.

 

Vetar je hujao noseći uskovitlan sneg pravo u moje oči dok sam pokušavao da se probijem kroz smetove u željenom pravcu. Pričinjava mi se ona devojčicina plavkasta svetlost haljinice. Kao da huk vetra dobija prizvuk disanja mrtvih grudi.

Nastupila je mukla tišina kada sam je ugledao, kako sedi na onoj istoj staroj tezgi. Progrgljala je raspuklim glasom rekavši:

- Onda, kada si u detnjstvu izazvao požar. Sećaš se? Ja sam se igrala u onoj baraci koju si zapalio!

Svaka dlačica na koži me je zapekla od jeze.

- Čekali smo te.

 

U istom trenu, u kom sam se zapitao ko su to oni, dobio sam odgovor. Pored devojčice je stajao mrtvi Zvonko. Njemu sam u detinjstvu neznajući da ima epilepsiju izazvao napad dok sam ga mučio koprivom i žario po licu. Bio je sada veliki i osećao se na smrt. Pored Zvonka je bio mrtvi Bane. Sa njim sam pio i podelio prvi joint. Njega sam izbegavao kada se navukao na heroin. Sagledavajući ostale užasne kreature iz prošlosti koje su se polako primicale iz tmine hteo sam da vrištim. Zveckali su flašama i oružjem. Ukočeno telo se odledilo i gonjen duhovima prošlosti poleteh da bezglavo bežim. Rika hora mrtvih grehova me je pratila glasno i kreštavo:

- Zovem te iz groba! Zovem te iz groba! Zovem te iz groba!

I opet.

- Zovem te iz groba! Zovem te iz groba! Zovem te iz groba!

Bežao sam iz sve snage.

 … – Samo da se dokopam kola! Tamo je spas.

Ponestajalo mi je vazduha zbog srca koje mi je tuklo pod grlom. Gušio sam se. Tada nazreh automobil. U trku izvadih ključeve. Mit!-Mit! Vrata su poslušala poslati signal. Hitro ih otvaram, uskačem u sedište i zaključavam za sobom. Palim svetlo u kabini dok mi jezive kreature balave i grebu auto. Čeprkam po kaseti tražeći spas. Napipam ga pod prstima i snažno stegnem u šaku. Toplota i snaga mi prostruje kroz telo. Hrabro otvaram vrata automobila odgurnuvši neke progonitelje. Visoko prema njima uznosim otvoreni dlan. Gumena figurica psića Švrće sinu kao sunčev oganj. Noć postade dan.

Poslednji put kriknuvši gnevno duhovi prošlosti se raspršiše u dim.

 

Očiju suznih zbog preživljenog užasa zadivljeno posmatram Švrću. Njega mi je poklonio Branko. Branka sam branio i štitio u obdaništu. Bio je siromašan. Bio je prezren od drugih.  Bio je zlostavljan dok se ja nisam pojavio. Bio je zahvalan. Iz zahvalnosti mi je poklonio figuricu Švrće. Bio je odan kao Švrća. Bio je dobar, onako kako to samo neiskvarena deca znaju da budu.

Ta me je odanost i dobrota detinja  spasila.

Svanuo je novi dan, suncem okupan.

Snežno sjajan!

Pomalo plavkast.

 

 

U            Z D R A V LJ E ! ! !

Švabe

kostabednik | 15 Mart, 2012 18:38

Pijan, po običaju, kod Jace na pijaci, utonuo sam u stanje letargije koje prethodi snu. Taman sam krenuo da otresam glavom kada su ušla trojica. Odmah sam ih prepoznao. Oni za mene još nisu čuli. Poručili su pića od Jace koja ih je prepoznala, takođe.

Zato Jaca, znajući moje pijane mogućnosti, počinje da glumi poslovnost. Zna da sam poslušan u takvim njenim izdanjima.

 

Remark je, kao i uvek,  pokrenuo diskusiju:

 

-        Među nama govoreći zbunjuje me svrsishodnost življenja.

 

Ostala dvojica su taman zinuli da kažu koju pametnu, kada ih je Reki ućutkao.

 

-        Pustite me da završim! Nama kreativnim slobodoumnicima život je svrsishodan kao mogućnost izražavanja i iskazivanja istraženih spoznaja.

 

Popio je duplu jabukovaču iz cuga i nastavio kazivanje.

 

-        Običnim smrtnicima je dovoljan mekan krevet, pun trbuh, žena i dečica. Eto, zato je život svima svrsishodan.

 

Hese je iskoristio priliku i preduhitrio Kafku koji je poveden Remarkovim primerom otresao apsint i mahnuo Jaci da ponovi turu.

 

-        Složiću se sa tobom samo ako priznaš da bez svesnog stremljenja zacrtanom cilju život običnog stada i nema naročitog smisla.

 

Sada je Hese nakratko zastao kako bi povukao malo opijuma iz ćilama. Užagrivši očima Herman povika:

 

-        Ljudsko biće koje nije spoznalo sebe nije vredno rođenja!

 

Francika je strusio već treći apsint i uvošten, očiju sjajnih od sveznanja, prozbori:

 

- Verujte mi, sve sam u životu pokušao, bio i gore i dole, gledao u blato pa u zvezde...

 

Kafka usu apsint u gušu, namerno izluđujući ostalu dvojicu usporenošću, pa posle takve dramske pauze završi kratko:

 

-        Šta god činili kraj je svima isti.

 

Onda su se toliko žučno razvikali da sam dovršio travaricu rekavši:

 -        He, Švabe!

Brišući potom nadlanicom usta i   tonući u san promrmljao sam još:

- Valjda ja znam...mhm................

 

 

 

U                    Z D R A V LJ E ! ! !

Protočno ponižen

kostabednik | 07 April, 2012 21:01

Žurim sa posla saplićući se o sopstvene noge. Jako sam ogladneo.

- Nisam trebao da popijem ovoliko rakije radi apetita! Jedva čekam da se dočepam stepeništa u zgradi. Koliko god da sam pijan, čim se uhvatim gelendera, vučem bez problema uzbrdo!

Proteturao sam kroz ulaz pogodivši šakom prekidač za svetlo iz drugog pokušaja. Čuje se galama sa stepenica. Pomišljam kako mi javljanje komšijama nije neophodno u ovakvom mome izdanju. Danju. Ali glad je glad, a i uhvatio sam se spasonosnog rukohvata, te zabatrgah bodro gore. Glasovi, koji su se spuštali,  zastaju na vrhu. Naprežući se podižem glavu, balansirajući stepeništem, kako bih uočio prepreku. Komšije su se srele, da proćaskaju, te zaneti razgovorom mene ne primećuju. Prolaz mi je onemogućen.

-         Dobar dan komšije! Izvinite što vas prekidam u važnom razgovoru ali hteo bih da nešto primetim.

-         Sačekaj minut komšija samo dok komšiji završim priču!

-         Komšinice verujte mi na reč kako je ovo, što želim da kažem, važnije od svega u ovom trenutku!

-         ‘Ajde dobro komšija, reci šta je to tako važno.

-         Vidite, malo sam popio i ide mi se u wc, a i umoran sam i gladan, pa žurim kući. Hteo sam da vam kažem kako je stepenište tesno a vi stojite na prolazu. Mogao bih da pomislim koješta na temu vašeg vaspitanja. Srećom poznajemo se pa mi je jasno da zbog važnosti vašeg razgovora nemate osećaj gde se nalazite. Da je neko nepoznat u pitanju samo bih odgurnuo stoku bez uzdržavanja!

Baš tada neko me gurnu, mučki sa leđa, te se umalo ne preturih preko gelendera!

-         Šta gnjaviš ove ljude stoko pijana? Pusti narod da prolazi! Sve vas pijandure treba poslati na lečenje!

Nepoznati je produžio hodnikom ostavljajući me poniženog podsmehu komšija.

- Tako mi i  treba kad sam lepo vaspitan!

Smejao sam se gazeći po ponosu dalje na ručak.

 

U             Z D R A V LJ E ! ! !

Analogija bede

kostabednik | 25 Jun, 2013 23:30

 

 

Motajući džoint dvoumio sam se, ima li smisla pričati o analogijama kostabednika. Po njegovim rečima, koje ću počešće navoditi u izvornom izrazu koristeći karakteristični jezik:

- AKO ŽELIŠ DA TE IKO SASLUŠA MORAŠ BITI KRATAK I JASAN I BRZ. DANAS NAROD NEMA VREMENA I PAMETI DA SLUŠA, A KAMOLI DA PROČITA, IŠTA DUŽE OD PAR STOTINA SLOVA.  Kada je ovo izgovorio već se trgao dodavši: - MA, KAKVIH PAR STOTINA!

Pripremivši papirić i karton počeo sam da sortiram gandžu svestan činjenice da veoma dobro poznajem kostabednika. Rasli smo zajedno. U istom dvorištu, u istom vrtiću, u istoj školi. Čak smo zajedno bili u vojsci! Voleli iste devojke... Zajednička letovanja. Čitav život.

Razlika, i to jedina, je njegova stalna potreba za samoistraživanjem i izražavanjem spoznatog.

Dok palim džoks shvatam da iz tog, njegovog, samospoznavanja i potiče beda kojom se ovenčao.

On to i sam kaže zaneseno mazeći dete:

-KADA GLEDAM OVOG MOG MALOG VIDIM SEBE. JA SAM NEKADA BIO ON. ZATO SAM BEDAN.

TO TI JE KAO KADA U ŠUMI DALEKO OD LJUDI, OSETIM MIRIS OPOJNE SLOBODE I ZAPEVAM BEZBRIŽNO, KAO DETE. IZNENADA, NALETI NEKA BUDALA I POKVARI MI VESELJE!

I NIJE ČOVEK NIŠTA KRIV, NITI MORA BITI BUDALA. JA SAM BUDALA ŠTO PREKIDAM PESMU VRAĆAJUĆI SE U NORMALU.

PO NEPISANIM PRAVILIMA NIJE NORMALNO IĆI KROZ ŠUMU I PEVATI. A, ONAJ JESTE BUDALA ZATO ŠTO ME GLEDA KAO ČUDO. DA NAS IMA BULJUK RASPEVANIH ONDA BI SE BUDALA RADOVALA!

E, TU JE ANALOGIJA SLIČNOSTI! DA SE TAKO DUHOVITO IZRAZIM. Dobro se sećam patosa u njegovom glasu kada je rekao: -NARODU NE TREBA DON KIHOT VEĆ ČOBAN ALI BI SE RADIJE ZVALI SANČO PANSOM NEGO OVCOM!!!

Rekao je još:

 

-KADA NEŠTO NAPIŠEM I OBJAVIM TO SLABO KO PROČITA ALI ZATO JE MOJ EGO ZADOVOLJEN. ZATO SAM BEDNIK.

KADA BI MOJE PISANIJE OBJAVILE NOVINE, NA SVA ZVONA, ONDA BIH POSTAO BESEDNIK. I, BAŠ ZBOG TOGA, BEDNIK!

ZNAM, HOĆEŠ DA KAŽEŠ KAKO DANAS NA INTERNETU SVAKO IMA MOGUĆNOST DA SE IZRAZI. BEDNICI MOGU DA GOVORE ŠTA GOD HOĆE I ISTOVREMENO ČUJU MUK ŠUPLJE PRAZNINE KAO ODGOVOR.

ČOVEČE, HYDE PARK JE PRETEČA LAŽNE SLOBODE GOVORA! DANAS JE TO INTERNET.  

BEDNIK SAM U BEDNOM DRUŠTVU KOJE TEŽI JEDINSTVU SA ONIM KO NAS JE TUKAO I ZA UŠI VUKAO!

Ovde je kostabednik već vikao i zaurlikao: -OVO JE SRBIJA BRATE! SRBIJA SLEPA, NEMA, GLUVA I GLUPA!

SLIČNOST, SA SELJAKOM KOGA SU BITANGE PRETUKLE I OTELE MU DEO IMANJA PA IM SE ON SADA UMILJAVA I ŠENI, JE ANALOGIKA!  SLIČNOST, SA SILOVANOM ŽENOM KOJOJ SU OTELI DETE A ONA ZALJUBLJENO ŽUDI ZA ZLIKOVCIMA, JE ANALOGIKA!

 

SADA, DOK SE OVIM PRIMERIMA TRSIM BARATANJEM ANALOGIJOM U CILJU ANALOGIKE, SHVATAM DA SAM, I OPET, BEDNIK.

HVALIŠEM SE ANALOGIJOM U TOTALITARNOM SVETU DIGITALIZOVANIH  GUTAČA!

 

Svakojake je još bedne i analogne misli kostabednik izrekao ali ih nisam upamtio, niti sam bio jasan, kratak i brz.

Analogno razmišljajući pomišljam na ekstazi.

Kanda je krajnje  vreme da batalim travu...

U       Z D R A V LJ E ! ! !

 

Pusti san!

kostabednik | 04 Septembar, 2013 23:44

 

Razmišljajući kako sam se već navikao na napetu životnu situaciju legao sam u krevet.

Svakoga dana i trenutka selidba je bila sve bliža. Višemesečni radovi na staroj kući, koju je moja žena dobila od oca, primicali su se kraju. Sa druge strane, doseljenje sestre i sestrića kod nas, nije bilo nepodnošljivo u situaciji kada živim sa mamom, ženom, sinom od blizu tri godine i ćerom od bezmalo dva meseca. Misleći kako se čovek na sve navikne tonuo sam u san...

...Ustao sam ujutro i otišao na posao. Dočekala me je gomila poslova na koje sam se bacio nepopivši kafu. Pomalo me je živciralo što ostale kolege imaju posao koji im dopušta da bezbrižno kafenišu do pauze, dok ja za to vreme rmbam. Pride se, svako malo, neko pojavljivao i donosio mi nove poslove. Razmahao sam se pokušavajući da uradim što više do pauze mrmljajući psovke. Avaj! Novi poslovi su se gomilali te počeh glasno da psujem. Baš sam se ražestio kada je došla koleginica i rekla da me traži šefova sekretarica. Bacivši očajan pogled, na gomilu posla koja se uvećava, potrčah uz stepenice ka šefovoj kancelariji. Sekretarica mi, ljubazno se smeškajući, reče da sačekam malo, dok  šef  završi sa strankom. Stajao sam jedući se u sebi, svestan da je blizu vreme pauze.

Konačno me šef primi u kancelariju. Stajao sam čekajući da pregleda novine i razgledao okolo. Za oko mi zape ručno ogledalo na stočiću pored stolice za stranke. Ogledalo je bilo veličine ovećeg reketa za stoni tenis,  ukrašeno nalik licidarskom srcu. Baš sam se čudio tome ogledalu kada mi šef reče da sednem na stolicu pored ogledala na stočiću. Onda mi se okrenuo leđima i počeo da prebira po ormanu iza svoje ogromne kožne fotelje. Gonjen radoznalošću uzmem ono ogledalo da ga razgledam. Pogledam da li sam krmeljav i opazim natpis: - Pojedi i smeškaj se! Pitao sam se zašto je ogledalo ovde spuštajući ga na stočić.

Kako sam spustio ogledalo, tako se šef okrete i prinese mi tanjirić sa ljutom papričicom! Gledam ga začuđeno dok on ogroman stoji iznad mene  i kaže: - Šta čekaš?

U meni se odigravala borba. Ako mu se suprotstavim, stvari mogu postati mnogo gore. Ako pojedem papričicu, smeškajući se, verovatno  ću se izvući nekažnjeno.

I tako ja pojedem papričicu nasmejano rekavši: - Baš dobra šala ovo sa ogledalom šefe! Kako ste se samo dobro setili!

Od ljutine paprike su mi krenule suze na oči, te je izgledalo da od silnog smeha počinjem da plačem! Šef je pucao od sreće valjajući se po fotelji i mahnuo mi rukom da odem.

Oslobodivši se bede potrčah niz stepenice pokušavajući da uhvatim makar malo od pauze. Nespretno stanem na stepenik i počnem da padam...

Probudio me je alarm sa mobilnog telefona. Shvatajući da je ono bio ružan san, vedro sam pohitao na posao. Jedva sam čekao da u firmi ispričam šta sam sanjao! Dok sam im pričao san, kidali su se od smeha pogledavajući se međusobno. Onda sam ih ostavio nasmejane i otišao da radim.

Kada je došla koleginica i rekla da me traži šefova sekretarica, pomislio sam kako sam baš ovako sanjao.  Za razliku od sna šef me je primio u kancelariju odmah.

Još sa vrata ugledao  sam ogledalo na stočiću...

U      Z D R A V LJ E ! ! !

be cool

kostabednik | 10 April, 2015 21:31

 

 


 

 

- Pričalo se po firmi kako će nam, pred uskrs, uplatiti zaostale stimulacije. Lično sam odavno alalio te pare. Logično tome je moja mržnja prema vlastima. Jasno ti je da radim u državnoj službi. Ko je još, u ovoj državi, kod privatnika dobijao stimulaciju? Elem, poslednjeg radnog dana, na veliki četvrtak, dogodi se čudo i uplata legne. Šta da kažem, odmah sam odlučio da kupim droge i da se izdrogiram! Dok sam žurio ka banci, dogovorio sam se sa dilerom.

Onda mi se smrklo. Pred bankomatom je velika gužva. Pomišljam, kako je vlast namerno svima uplatila novac, tik pred uskrs, da bi ga mi odmah potrošili. Pare im se gotovo odmah vrate kroz porez, akcize, pdv, takse i mame mamine!

U banci je red bio dugačak do ulaznih vrata. Okrenem se i pojurim ka sledećoj ekspozituri banke. Ponovo sam se čuo sa dilerom i duplirao narudžbu. Iz daleka sam video da pred bankomatom nikoga nema. Pređem ulicu na crveno, kako me neko ne bi preduhitrio, i pripremljenu karticu gurnem u bankomat. Ukucam pin i užasnut vidim da nema para u aparatu. Prokleta sprava mi nudi da dopunim kredit na mobilnom telefonu ili da vidim stanje na računu! Uđem razgnevljen unutra i pitam šta je sa bankomatom. Žena, koja je bila poslednja, u podužem redu ispred šaltera, mi kaže: - I ja sam htela da podignem, kažu sad će da dopune aparat.

Onda vidim  kako, jedan baća, sa kojim sam se već ranije natezao, sa gustiranjem, beskrajno, pokretima lenjivca novac slaže u pregrade iz bankomata. Za to vreme je, iza mene, stalo još nekoliko ljudi. Konačno onaj baća ode da ubaci pare. Ja napustim red i izađem pred bankomat. Taman počnem da se nerviram kad baća proviri na vrata i kaže da će za 3-4 minuta aparat proraditi. Neću da licitiram koliko je prošlo vremena, tek baća ponovo proviri i saopšti, meni i još nekolicini koji su pristigli i stali u red iza mene: - Možete ubaciti karticu!

Odlučim da podignem sve pare misleći kako me diler već čeka. Ala ću se izdrogirati! Sa rukom u vazduhu čekam da se novac, konačno, pojavi i čujem kako sprava beskrajno kruni! Frrrrrrrrrrrr! Frrrrrrrrrrr! Dok me hvata panika kartica iskače napolje. Uzimam je drugom rukom, pošto se ona, leva, još nalazi ispred vratanaca za novac, kojeg nema. Tad izlazi i ceduljče. Nevoljno podižem levicu i uzimam račun pre nego što ću eksplodirati. Na računu stoji da sam novac podigao! Kao za pakost, onaj baća se pojavljuje i izvinjava. Kaže, kako mi sada ne mogu dati pare, ali ako popunim reklamaciju, novac ću dobiti, odmah posle praznika!

Udario sam ga nekoliko puta. Mislim da sam mogao i jače. Toliko sam bio ljut da su mi se udarci učinili slabim! Baća je, međutim, odleteo kroz vrata i porušio troje u redu, dok je padao. Poleteo sam za njim kad spazih da je bankomat otvoren i pare unutra, na izvol’te! Počeo sam da grabim sa obe šake trpajući novac u džepove. Da ih kaznim. Ima da mi plate za sve!

-          I šta je bilo kad si se probudio?

-          Dobro, preterao sam ovo na kraju.

Smilovali su se i dali mi novac, preko reda, kada je aparat crko. Konačno sam kupio drogu. Kupio sam meso i kobaje. Kažu, biće lepo vreme za uskrs pa da zaroštiljam malo!

Kući sam se jako drogirao, do velikog petka pre podne. Onda sam veoma ogladneo te reših da napravim roštilj. Nekako sam zapalio vatru i napravio žeravicu. Meso i kobaje su zamirisale bajno dok je vetar širio dim roštilja po okolini. Radovao sam se budućem krkanluku! Meso se duže peče, pa sam skinuo kobaje sa vatre i otišao po hleb u kuću. Odjednom čujem glasove spolja: - Ko je ovaj što mrsi na veliki petak? - Taj sigurno nije kršten! – Antihrist!

Ove reči mi povrediše verska ubeđenja te pojurih iz kuće.

- Nisam ja antihrist nego anarhist! - Ponosno povikah sa vrata i potom se skamenih. Ugledao sam tri crna viteza u oklopu na vranim konjima. Mačevima od antimaterije isisavali su prostor i vreme. Ja se setih mesa na roštilju i mahinalno dohvatih močugu pored ulaznih vrata. Onda sam počeo, tako da ih tučem, da je sve zvonio pleh od oklopa! Oni mačevi su počeli da zrače vatromet galaksija i dimenzija. Vreme se rastopilo u prostor pa sam uskoro skinuo meso sa žice.

- Ti si lud! Odakle ti takve ideje?

 

Zar je važno šta je stvarnost ili ne,

 važno je da živi i bude.

 Nisi ni ti ni ja.

 Opusti se.

- U ZDRAVLJE!

 

 

Detinjarije

kostabednik | 19 Maj, 2015 18:37

 

 

Krenem jedared, u susedno selo na vašar, da prodam tri praseta, crvenkapu, zlog vuka i pušku. Lep dan predamnom izmami mi pesmu:

   - Ja sam stoik bavim se askezom      

Letim šumom, planinom i rekom

Jurim gradom bez pomoći dima

Jer od dima klima nam se klima!

 

 Taman sam se zaneo arijom kada me zaskoči nekakav prosjak iz zasede tražeći pare. Šutnem ga u grmlje i otmem mu mrežicu za hvatanje leptirova iz ruku.  

- On mi je baš za hvatanje leptirova!

Stignem na vašar i poče licitiranje.
Crvenkapa je vredela koliko nisam ni sanjao! Pitao sam se u sebi:

- Šta li to seljaci sa njom smeraju?

Uglavnom ti ja na vašaru prodam svu robu. Jedino vuka niko nije hteo da uzme ni za dž. Meni je vuka bilo žao pa ga povedem nazad da mi čuva ovce.

Međutim zadržao sam se u krčmi tvrdeći pazar i već se približilo veče. Kud ću, šta ću, rešim da zanoćim u šumi. Vežem vuka za drvo, navučem suvo lišće za postelju, nagomilam drva na vatru i legnem kako bih ustao pre no što svane. Taman sam se zanesvestio kada iz vatre poleteše silne iskre! Iz vatre iskočivši skopaju me u ruke brica i njegov šegrt i obrijaju me sa izbrijavanjem. Potom me obilato poliše kolonjskom vodom koja planu kada ponovo skočiše i nestadoše u vatri. Ovako zaprepašten ustanem i pođem dalje prugom, prateći šine i vukući vuka na kanapu za sobom. Stalno sam se saplitao o pragove na pruzi i živ se izubijao!

Sva sreća ugledam nekakvu kuću pored pruge. Vrata su bila otvorena i kanda nije bilo nikog unutra, pa se popeh u sobu na spratu i legoh u krevet pored vernog vuka. Onda, oko ponoći, čujem kako se neko penje gore!...


...Bacio sam se pod krevet samoće rad, kad su mi se oči privikle na mrak, spazio sam tad, zaljubljeni par...

- E, šta sve neću sanjati! Pomislio sam, dok mi se nešto miče u gaćama. Bacim pogled i imam šta da vidim:

- Dva puža, od kojih je jedan bio golać, a drugi sa kućicom!

 

   U       Z D R A V LJ E ! ! !

Detinjarije 2 - Bunar

kostabednik | 20 Maj, 2015 18:39

 

 

 

 

Sunce je već bilo visoko i vrelo kada sam gologuz, noseći ljigave gaće u ruci, izašao iz kuće. Vuka sam ostavio da spava na spratu. U dvorištu ugledam bunar i još neke neobične stvari.

 Planine su bile drugačije i na pogrešnom mestu. One šume od noćas nije bilo na vidiku. Sve je bilo drugačije.

 Dobrano zabrinutog prenu me glas iz bunara:

-         Ehej! Ima li koga gore? U pomoooć!!!

Priznajem da mi je prva misao bila da lepo odem svojim putem. Onda sam shvatio da više ne znam gde sam. Ako izvučem unesrećenog iz bunara možda ću saznati gde sam! Pogledao sam preko ivice u bunar. Onaj od dole povika: - Ej, spusti kofu ovamo da se izvučem!

          Kažem: - Evo, sad ću!

          Sumnjičavo proveravam lanac kojim je kofa vezana za čekrk.

         – Lanac je loš, vući ću polako! - Doviknuo sam, istovremeno se nagnuvši preko ivice da pridržim lanac i kofu. Iznenada se okliznuh o ljigave gaće, koje sam nespretno bacio sebi pod noge, te poleteh naglavačke u bunar.

         Vrištao sam : - Čuvaaaaj!!!

         Nešto je gadno puklo kada sam tresnuo dole!

         Jedno vreme sam gledao vatromet a onda su iskrice vatrometa počele da me peckaju i ja se osvestih iz nesvesti. Iskrice su bile kapljice vode kojom me je prskao nepoznati patuljak. Onako gologuzom bi mi neprijatno. Otresao sam glavom i pokušao da ustanem.

         – Lezi dole i ne miči se, sada ću ti nešto pokazati!

         Patuljak se čudno smeškao dok je jednom rukom spustio čakšire a drugom se uhvatio gaća!

Pomislio sam kako je krajnje vreme da se probudim, kad imam šta da vidim!

Patuljak je u gaćama imao dva puža od kojih je jedan bio golać a drugi sa kućicom !?

(be continued) 

 

U       Z D R A V LJ E ! ! !

Detinjarije 3 - Patuljasta priča

kostabednik | 22 Maj, 2015 20:03

Patuljak je dugo navaljivao, te se preganjasmo oko toga ko će prvi započeti priču, kada ga ja konačno ubedih argumentima.

Zagledao se u pravcu kuće i očiju orošenih bujicom sećanja započe kazivati kao da iz knjige čita:

- Vidiš ovo je moja kuća i moje imanje. Ono imanje malo dalje je imanje komšije Ležajića. Lepo i složno smo živeli kao što je red. Jednom ti se tako komšija razboli, pa nije mogao obrađivati imanje. Ja mu se ljudski nađem pri ruci te mu obradih imanje i donesoh mu vina i jela. Obojica smo bili neženje u godinama kao što je već red. Poduže je komšija tako bolovao a ja, svejednako, obrađivao i pojio i hranio. Nisam znao kakvo mi se zlo sprema.

Komšija je, videvši da mu vredno radim i služim, počeo da glumi bolest. Meni se opet, posle nekog vremena, javi sumnja te mu dovedoh lekara. O svom trošku, da se razumemo!

Lekar osta sam sa pacijentom u sobi, a ja odoh da, svejednako, obrađujem komšino imanje, a i stoku, bogami!

Za to vreme su se komšija i lekar dogovorili šta je trebalo. Vratim se ja  sa obrađivanja i imam šta da čujem.

Zbog opake bolesti komšijine potrebno je da mu dupliram količinu hrane i pića, a i lekar će mu se naći pri postelji, neko vreme, pa i njega moram nahraniti i napojiti.

Nemadoh kud. Opet se bolest rastegla, što meni bi sumnjivo, pa otidoh kod vlasti, da prijavim slučaj.

Mislim da ti je jasno koga sam sve do kraja morao da pojim i hranim, svejednako, obrađujući komšijino imanje, a i stoku, bogami!

Kada su se najavili oni iz socijalnog, meni pade mrak na oči, poludeh od očaja i skočih u bunar! Bio sam loše sreće, pa sam se samo nabio i sabio. Ona vesela družina je, posle par dana, otišla u grad kako bi slučaj prosledili dalje.

Mislio sam da ću skončati u bunaru, u mraku, od gladi, bez ikog da mi se nađe u nevolji. Ali sudbina mi posla tebe da me izbaviš!

Ponešeni jakim emocijama povikasmo:

- Mi smo braća od ljigavih gaća!

Tada se začu treći glas iza nas:

- Nas tri brata imamo šest puževa od kojih su, tri sa kućicom, a tri su golaća!!!

Trgosmo se prestravljeni i ugledasmo vuka kako se zagonetno smeška sa puževima prilepljenim na krzno. Rekao je:

U       Z D R A V LJ E ! ! !

(nastaviće se)

Detinjarije 4 - Vučja priča

kostabednik | 25 Maj, 2015 08:55

 

 

 

Dok smo patuljak i ja sa podozrenjem gledali vuka, koji zna da govori, ovaj poče skidati sa sebe vučje krzno rekavši:

-      Čekajte da svučem ovo lepljivo krzno sa puževima pa ću vam sve objasniti.

Preneraženo smo videli kako se ispod vučje kože pojavljuje bela ovčica!

-      Vidim dobri ste ljudi te ću vam pokloniti svoje poverenje. Znam da nikad niste videli ovcu u vučijoj koži ali muka me je na ovo naterala. Evo ovako je bilo:

-       U dalekom kraljevstvu, odakle dolazim, sastadoše se jednom čobani da odluče šta im valja činiti sa stadom. Mi ovce smo čekale na pustoj ledini šta će čobani odlučiti.

Još prvog dana su se zavadili oko pašnjaka. Neki su čobani drugima spočitavali zauzimanje najboljih livada za svoje ovce. Tako su mogli da izmuzu i ošišaju više no ostali.

Drugog dana su pak jedni drugima zamerali selektivan uzgoj naivne i poslušne rase ovaca. Dobijena rasa slepo je sledila svoga čobanina koji je tako rasterećen obaveze čuvanja. Čak su se naočigled ostalih ovaca mogli opušteno klati i drati, iole jogunastiji primerci. Smatrali su kako su takve ovce poslušne ali i nesposobne da daju kvalitetnu mužu. Usled višegeneracijskog zatupljivanja ovce su bile nezainteresovane za opstanak. Čekale su čobane da im podaju seno. Od gluposti ovce se ulenjiše i otupeše. Čobani su opet, uvidevši da stoka opstaje na tankoj paši, seno počeli da prodaju čobanima iz drugih kraljevina i carevina.

Trećeg dana su glas digli treći čobani kojima je stoka od gluposti prešla u stado drugih i prvih čobana. Te treće čobane je mrzelo da kose livade. Tvrdili su da nije njihova krivica to što su svoju pašu prodavali drugima zajedno sa busenom te su bili prinuđeni da i pašnjake prodaju tuđinima.

Rekoše neki i da je dobro što je stočna kriza zahvatila i velike kraljevine te daju koju šaku dukata za golu zemlju. Stranci mogu da čekaju da trava ponovo počne da raste u pašnjake. Pokupovali su zalihe sena za takve situacije.

 

Tada se već digla galama. Padoše i poneki šamari. Nastade opšta tučnjava. Tukli su se do iznemoglosti. Popadaše iscrpljeni gušanjem. Roptali su od umora.

Jedan reče da je gladan. Onda i ostali osetiše povećane apetite. Mogli bi da prikolju koju ovcu, složiše se. Ozareni isukaše noževe i kretoše se ka pustoledini gde su zaboravili ovce.

Imali su šta da vide. Pola je ovaca pocrkalo od gladi i žeđi. Druga je polovina prebegla u druge kraljevine.

 

Zbunjeno su se pitali:

-         Šta ćemo sad?

 

Ja sam slučajno našla ovo vučje krzno i za vremena pobegla sluteći šta će se dogoditi. Bilo je lutanja i patnje još podosta ali evo me ovde sad sa vama dobri čoveče i mili patuljčiću!

 

 Zamalo sam zaspao slušajući ovcinu priču ali smognuh snage da kažem padajući u san pokraj već zaspalog patuljka:

-      Dobro nam došla ovčice i nek ti je

U ZDRAVLJE!!!

 

 

 

Detinjarije 5 Moja priča

kostabednik | 28 Maj, 2015 01:28

 

 

 

Iz dremeža izazvanog ovčicinom pričom trglo nas je tutnjanje voza. Odjurio je ravnicom i nestao u daljini ostavivši nas da se pitamo. Nemajući kud popustismo pod tim teretom. Prvo je patuljak, pogledavši me, sumnjičavo upitao:

-         Za mene i ovcu znam šta je i kako je ali ti mi duguješ objašnjenja.

Ovčica je takođe bila radoznala znati, ko sam, i šta sam. Nisam ih više mogao držati u neizvesnosti  te kretoh da im objašnjavam situaciju u kojoj sam se našao.

-         Nisam upućen kako kod vas stvari stoje ali ovamo odakle dolazim imamo višepartijski sistem usled čega često dolazi do izbora. Kako dođe do izbora tako krenu razne partije, iliti stranke, liliti organizacije i slično, da nam obećavaju sve i svašta. Narod onda izabere one koji najlepše i najuverljivije obećavaju bolje sutra. Obično to, sutra, bude malo sutra a nama sa svakom novom vlašću biva sve gore i gore. Tako ti jednog, ne tako davnog, dana pročitah u novinama, sledeću, vest na naslovnoj strani:

„Vlada Kradikalije je, kako nezvanično saznajemo, spremila otkaze za stanovništvo nezadovoljna postupcima naroda. Na izvanrednoj sednici, održanoj u skupštinskom restoranu, kojoj je prisustvovao krem predstavnika vlade, donet je zaključak da se po hitnom postupku otpusti neposlušni narod.

Umesto ovog, većinskog, dela naroda biće u Kradikaliju uvezen narod iz Srbistanije, Srbistanci! Kako se pokazalo Srbistanci su spremni da veselo rmbače badava, a da u slobodnom vremenu prave parade za vladare. Izuzetak od ostalog naroda predstavlja 25% birača koji su članovi vladajuće stranke. Oni će biti rukovodioci Srbistancima.

Na ovaj način biće prevaziđena kriza nastala usled nepodobnosti i izražavanja nezadovoljstva dosadašnjeg naroda nespremnog da ćutke trpi nesposobnost, pljačku i tiraniju vladara. Dosadašnji narod će biti raseljen zahvaljujući odobrenoj tranši kredita MMF - a, uz uslov da Vlada Kradikalije bespogovorno ispunjava zahteve međunarodne zajednice. Vlada koja se može podičiti da uveliko te zahteve ispunjava u potpunosti, mnogoručke je prihvatila postavljeni uslov, ističući svoju vodeću ulogu u regionu.

Kako u zaključku Vlade stoji, na ovaj način se postavlja siguran temelj večnom ropstvu kao preduslov svetle budućnosti!“

 

-         Pročitavši ovu vest očajavao sam zatvoren u kući.

Veoma brzo su došli po mene. Odveli su me, zajedno sa mnogima, u logor kako bi sačekali deportaciju. Nikako mi se takav razvoj situacije nije dopadao te počeh da vrebam priliku za bekstvo. Gotovo istog trena ukazala mi se prilika.

Nakon što su ispraznili jedno vozilo, kojim su dovezli novu grupu predviđenu za progonstvo, ostaviše ga sa upaljenim motorom i odoše prema barakama za smeštaj. Našavši se u blizini odlučim da vozilom srušim žičanu ogradu i tako pobegnem. Videvši da ne motre na mene, hitro uskočih u kabinu i dodah gas, upravivši vozilo prema ogradi koja se sruši pod naletom ali se vozilo preturi i ja ispadoh napolje. Povikao sam: -Bežite ljudi!

Nakon toga se dadoh u beg zajedno sa još nekolicinom najpribranijih. Potera je krenula odmah za nama. Čuli su se pucnji i brektanje motora. Bežali smo iz sve snage kroz gustu šumu kako bi im otežali poteru vozilima. Nakon nekog vremena izbismo na čistinu prepunu izletnika. Oni, kao da su jedva čekali nekakav događaj, shvativši da smo begunci, počeše da dozivaju naše progonitelje a pojedinci, koji su imali oružje pri ruci, kretoše na nas. Umoran od bežanja dohvatim podeblju granu i sakrijem se za drvo. Dočekam prvog naoružanog izletnika i opaučim ga, po sred tintare, tako da mu je puška ispala iz ruku. Dograbim pušku i iskočim pred progonitelje istovremeno pucajući pokraj njih. Oni se ukopaše od straha a onda čuvši približavanje potere iz logora naprasno promeniše stranu! Bojeći se, valjda da ih ne poubijam, zauzeše položaje i osuše paljbu na poteru. Za divno čudo i potera je bila malo jača pa i oni pređoše na moju stranu!

Onda su krenuli sa pričom, kako su se oni to samo šalili i igrali, ali da sam ja sve shvatio pogrešno. Rekoše još da je jedino šteta što sam onog opaučio po glavi za šta ću morati na sud.

E,tad mi se sve smučilo, pobegoh kući i kretoh u susedno selo da prodam ono malo duše i nevinosti detinje što mi je preostalo.

-         Ko je pratio priču zna šta je dalje bilo, a tebi  patuljku, i tebi ovčice u vučjoj koži, nisam rad da taj deo pričam da bih sačuvao publiku koja prati naše doživljaje!

Ovim rečima sam završio pripovedanje i tek tada primetio da me ovca i patuljak uopšte ne slušaju već gledaju u pravcu pruge. Seo sam pored njih rekavši samo:

-         U    Z D R A V LJ E ! ! !

 

Detinjarije 6 kao kraj

kostabednik | 31 Maj, 2015 10:49

-Vidi guštera!

-Gde?

-Eno ga na šini! Ovoj bližoj...

-Aha! Ima sreće, popeo se na slepi kolosek, tuda voz ne ide.

-Ma, pobegao bi on i da naiđe voz. Refleksi su to!

-K’o da gušter nešto razmišlja! Živi i radi automatski reagujući na nadražaje. Čist mehanizam! Sunce zalazi i on se popeo na šinu osetivši toplotu. Kad zahladni sakriće se negde do jutra...

-Ode on na drugi kolosek!

-O tome ti govorim! Njemu je sve svejedno. Osim što je taj kolosek duže bio na suncu pa je topliji...

-Voleo bih da me tako baš briga za sve! Sunčaš se, jedeš, živiš, spavaš, dišeš, i samo traješ dok ne nestaneš.

-Ha! To ti je kao kad si starac od stotinu leta. Sve si obavio, što si mogao, i ostaje ti samo da dišeš, jedeš, živiš i traješ dok ne nestaneš!

-Gušter je mnogo stariji. Traje oduvek. A, i smeška se kao da je mnogo pametniji!

-Eno, pobeže sa šine! Nestade...

-Pametniji je. Zahladnelo je.  Vreme je da i mi bežimo!

-Misliš li da će čovečanstvo, kada ostari, biti mudrije?

-Verovatno hoće, ako nađe pravi kolosek!

 

 

U          Z D R A V LJ E ! ! !

Gospođica svraka

kostabednik | 06 Jun, 2015 14:59

 

 

 

Dok sam zakuvavao kafu i gurao se po kuhinji sa ženom pogledao sam kroz prozor. Pod prozorom je bila svraka. Kljucala je meni nevidljive mrvice. Mlada neka svraka pa joj je sve perje tip-top. Posebno mi se dopada onaj crno-plavkasti preliv na krilima.

- Baš bih voleo da imam svraku - Rekoh glasno.

- A gde bi je držao? - Pitala je, poslovično praktična supruga.

- U kavezu.

Ona me ispitivački gleda.

- Dobro, velikom kavezu!

- A gde bi držao kavez?

- Pa u kući.

- Gde u kući?

- Trebala bi nam veća kuća !

Na trenutak sam se zamislio. Za veliku kuću treba i više ljudi. Ako napravimo više dece trebao bi nam neko da ih čuva. Pa neko da održava kuću. Zato bih morao više da zaradjujem. Pa bi trebao neko da kuva pošto smo zauzeti poslom i decom. Pa onda šofer. Pa baštovan. Pa bi me sva ta zbrka i bulumenta nervirala. Pa bih počeo da razmišljam kako da pobegnem od svega i svakoga. Pa...

Svraka je pod prozorom nakrivila glavu, pogledala me jednim okom i pobegla.

 

 

U        Z D R A V LJ E ! ! !

Zdrava hrana

kostabednik | 22 Oktobar, 2015 22:38

 

 

 

Primena govana u ljudskoj ishrani

 

Ovde ću skrenuti pažnju na sveprisutnu upotrebu govana u različite namene. Prevashodno ću se osvrnuti na sve veću potrebu prehrambene industrije za osnovnim izvorom zamenskog materijala. Govno se pokazalo kao savršeni medij.

Nakon što se iz govana izvuku gasovi, za proizvodnju goriva, ostaju tri separata koji se koriste za ishranu ljudi.

 Prvi je govnjivi ocedak koji je primenu našao u industriji osvežavajućih i energetskih napitaka. Svojom egzotično-kiselom aromom savršeno smanjuje primenu veštačkih.

 Drugi separat je govnov temeljac koji je primenu našao u konditorskoj industriji gde uspešno zamenjuje mleveno koštunjavo voće.

 Treći separat je govno-protein koji se koristi u mesnoj industriji pri proizvodnji viršli, pašteta i salama.

Usled ovolike primenljivosti govana za ishranu ljudi otvara se novo tržište govana i govnjivih separata. Trenutno se osvajaju tržišta govana u podnebljima gde je priroda izdašna i nezagađena. Govna iz takvih podneblja daju najkvalitetnije separate koji su razumljivo najskuplji. Potreba za zdravim organskim govnima samim tim opravdava cenu ovih govana.

Zabrinjava činjenica da neki domaći proizvođači u proizvodnji koriste svinjska govna, pravdajući se time što su svinjska govna po načinu postanka, kao i sama svinjska anatomija, slične ljudskim. Ovo otvara vrata za široku javnu raspravu na temu   primene govana u ljudskoj ishrani.

U  zdravlje!!!

 

 

Oko Nove godine

kostabednik | 26 Decembar, 2015 09:10

 

Obećao sam deci novogodišnju priču.  Priča mi se i desila. Ova je priča delimično već bila napisana. Početak je isti. Ovako:

…BIO JE PAKLENO VREO LETNJI DAN, RANO POPODNE, KADA SAM POSLE RUČKA PUŠTEN U DVORIŠTE ISPRED ZGRADE DA SE IGRAM. IMAO SAM 4 GODINE. KAKO NIJE BILO NIKOG OD DECE NAPOLJU KRIŠOM SAM SE ZAPUTIO IZA ZGRADE KOJA SE NALAZILA SA DRUGE STRANE DVORIŠTA. TAMO TAKOĐE NIJE BILO NIKOG. IMAJUCI UTISAK DA SAM SAM NA SVETU, UĐOH U OGRAĐENO GRADILIŠTE. DA VIDIM ŠTA IMA. NAĐEM NEKO BURE, KAO ZA NAFTU I PREVRNEM GA. VEOMA POLAKO IZ BURETA, KROZ OTVOR ZA ČEP, POČE DA ISTIČE GUSTA, CRNA TEČNOST. KOPKALO ME JE:  -DA LI TO MOŽE DA SE ZAPALI? PROŠETAO SAM PO OKOLINI I NAŠAO ZGAŽENU KUTIJU ŠIBICA U KOJOJ JE OSTALO JEDNO PALIDRVCE. VRATIM SE NAZAD DO BURETA ISPRED KOJEG SE RAŠIRILA CRNA TEČNOST.  ZAPALIM ŠIBICU I BACIM JE NA KATRANASTU MASU. PLAMEN JE VEOMA SPORO POČEO DA SE ŠIRI. SHVATIVŠI MOGUĆU OPASNOST ODEM IZA BARAKE PO NEKE CIGLE KOJE SAM HTEO DA BACIM NA PLAMEN I UGASIM GA. BARAKA JE BILA OD TLA IZDIGNUTA NA DRVENE STUBIĆE I IZA NJE JE BILA VATRA. ODJEDNOM EKSPLOZIJA, VATRA KOJA SUKLJA ISPOD BARAKE, CIGLE KOJE MI ISPADAJU IZ RUKU I BEZGLAVI BEG KUĆI. MAJKA SE ČUDI ŠTO SAM TAKO BRZO DOŠAO A JA KAŽEM KAKO NEMA DECE NAPOLJU I ĆUTIM. IZAĐEM NA PROZOR I VIDIM GUST OBLAK CRNOG DIMA KAKO SE DIŽE IZNAD ZGRADE PREKO. U TOM SE ČUJE SIRENA ZA UZBUNU SA VATROGASNOG TORNJA U BLIZINI…

 

 

…Na Vlasinskom jezeru sam bio u detinjstvu sa roditeljima. Imao sam 8 godina. Šetao sam, pecao, maštajući kako ću uloviti onog ogromnog amura koji mi se rugao. Prolazio je svojom tamnom velikom siluetom kroz vodu blizu mojih očiju a daleko od zabačene udice. Sećam se livada pokrivenih belim radama. Zastrašujućeg putovanja automobilom do Crne Trave. Ali sve je to ništa.

 

Sećam se i strašnog mesta. Mesta nevidljivog užasa. Mesta čiji sam užas samo ja osećao.

 

Na nekih dvadesetak metara od ulaza u hotel vrebalo je zlo. Iskonsko zlo oku nevidljivo. Izgledalo je bezopasno. Ta, bila je to samo stara ruševna drvena tezga zaboravljena u travuljini obasjana suncem. Ubeđivao sam sebe samog da je tako kako izgleda. Stara ruševna drvena tezga za voće u travuljini, i ništa više.

 

Nije vredelo. Osećao sam nekakvo zlo koje vreba sa tog mesta. Nikome nisam govorio o tome. Znam da bi se roditelji smejali. Tata bi me odveo tamo kako bi mi pokazao da tu nemam čega da se bojim. Ništa se u tatinom prisustvu i ne bi dogodilo. Mesto me je čekalo samog. Nikada nisam tamo prišao.

 

Često sam se samo sećao. Sećao i osećao onu jezu. Ništa više od toga. Nisam bio opsednut ili slično tome. Ali znao sam da je to mesto zlo. Eto.

 

Da mi u san nije došla devojčica u beloj haljinici sa lutkicom u ruci sve bi ostalo na tome.

 

Strašan san.

 

Kao, ja sam na Fruškogorskom planinarskom maratonu. Pao je mrak i sam hodam kroz šumu. Kum Role je po običaju počeo da kilavi posle pedeset i nekog kilometra. Zato idem ispred njega do sledeće kontrolne tačke, gde ću ga sačekati da se dovuče. Od Manastira Beočin do Brankovca. Imamo jednu lampu koja je njemu napaćenom potrebnija. Ja se probijam u mraku, nazirući stazu, ponegde obasjanu slabom mesečinom koja se promalja kroz krošnje. Onda počinjem da čujem tiho pevušenje. Glas je ženski, dečiji. Potpuni je mrak. Zvuk postaje jači i naježen shvatam da mi se primiče. Onda je ugledam. Devojčicu. Luminiscentno plavkasto svetlo haljinice. Njena dva svetleća oka. Pevušenje koje poprima prastar i napukao ton. Osećam miris paljevine. Neopisiv smrad mi štipa oči. Onda režeće, reči reče, više zverske nego ljudske:

 

- Čekam te na Vlasinskom jezeru kod naše stare tezge za voće!

 

Okupan znojem gušeći sam se probudio.

 

Taman sam odahnuo shvativši da sam sve sanjao kad me nečija ruka snažno ščepa za rame - Ustaj Kole vreme je da krenemo! – Ponovo prestravljen nađoh se oči u oči sa Deda Mrazom! Bio sam veoma raspoložen da pojavu Deda Mraza pripišem snu ali me je ovaj i dalje čvrsto držao dok me je uspravljao iz kreveta –Oblači se,polazimo!- Deda je bio neumoljiv.

Žena i deca spavaju kao da se ništa ne događa.

Gonjen Dedinom žurbom nabacao sam garderobu na sebe dok me je on gurao van kuće. Nisam stigao da se zaprepastim i načudim velikim saonicama u koje su bili upregnuti irvasi, kad me Deda ubaci u sanke i mi poletesmo u noć!

- Kuda ćemo Deda? – upitah, pošto sam se uverio da sigurno letimo bez straha od pada.

- Idemo da posetiš onu tezgu na Vlasinskom jezeru. Vreme je.

 

Nisam znao šta bih rekao te sam ćutao i čekao da sletimo. Dedini su irvasi jurili kroz vazduh bešumno ali snažno. Posle kojih desetak minuta mekano smo se spustili na nekakav put. Deda me izbaci iz sanki – Ispadaj i požuri ovim putem! – rekao je.

 

Dobro sam se zakopčao i hrabro nastavio peške kroz mrak. Bio je tajac kada sam stigao do hotela. Hotel je takođe bio u mraku bez svetla. Nigde žive duše. Priznajem da sam se plašio. Rekoh sebi kako samo treba da proprtim tih dvadesetak metara prema zlom mestu i gotovo. Videću kako tamo sada nema tezge pod snegom, niti me vreba neko zlo. Vratiću se nazad i kraj.

 

Vetar je huknuo noseći uskovitlan sneg pravo u moje oči dok sam pokušavao da se probijem kroz smetove u željenom pravcu. Pričinjava mi se ona devojčicina plavkasta svetlost haljinice. Kao da huk vetra dobija prizvuk disanja mrtvih grudi.

 

Nastupila je mukla tišina kada sam je ugledao kako sedi na onoj istoj staroj tezgi. Progrgljala je raspuklim glasom rekavši:

 

- Onda, kada si u detnjstvu izazvao požar. Sećaš se? Ja sam se igrala u onoj baraci koju si zapalio!

 

Svaka dlačica na koži me je zapekla od jeze.

 

- Čekali smo te.

 

 

 

U istom trenu, u kom sam se zapitao ko su to oni, dobio sam odgovor. Pored devojčice je stajao mrtvi Zvonko. Njemu sam u detinjstvu neznajući da ima epilepsiju izazvao napad dok sam ga mučio koprivom i žario po licu. Bio je sada veliki i osećao se na smrt. Pored Zvonka je bio mrtvi Bane. Sa njim sam se propio i podelio prvi joint. Njega sam izbegavao kada se navukao na heroin. Sagledavajući ostale užasne kreature iz prošlosti koje su se polako primicale iz tmine hteo sam da vrištim. Svi su bili mrtvi. Iskeženi. Zazveckali su oštrim kandžama i zubima kao oružjem. Moje ukočeno telo se odledilo i gonjen duhovima prošlosti poleteh da bezglavo bežim. Rika hora mrtvih grehova me je pratila glasno i kreštavo:

 

- Zovem te iz groba! Zovem te iz groba! Zovem te iz groba!

 

I opet.

 

- Zovem te iz groba! Zovem te iz groba! Zovem te iz groba!

 

Bežao sam iz sve snage.

 

Onda ugledam Dedine sanke pred sobom. Nigde Dede i irvasa. Samo sanke prepune igračaka! Hteo sam da zaplačem od očaja dok mi se potera približavala. Tada ugledah spas!

 

- Hrabro grabim iz saonica odgurnuvši neke progonitelje. Visoko prema njima uznosim otvoreni dlan. Gumena figurica psića Švrće sinu kao sunčev oganj. Noć postade dan.

 

Poslednji put kriknuvši gnevno duhovi prošlosti se raspršiše u dim.

 

Očiju suznih zbog preživljenog užasa zadivljeno posmatram Švrću. Njega mi je poklonio Branko. Branka sam branio i štitio u obdaništu. Bio je siromašan. Bio je prezren od drugih.  Bio je zlostavljan dok se ja nisam pojavio. Bio je zahvalan. Iz zahvalnosti mi je poklonio figuricu Švrće. Bio je odan kao Švrća. Bio je dobar, onako kako to samo neiskvarena deca znaju da budu.

 

Ta me je odanost i dobrota detinja  spasila.

 

- Eto, Kole to je kraj. – Deda Mraz se ponovo stvorio pokraj mene.

- Deda meni ništa nije jasno! – Pogruženo prozborih.

 

- Ta, zar nisi obećao deci priču za novu godinu? Ima li bolje priče od ove? Ima li boljeg poklona za decu nego što je naučiti ih istini i poštenju? Naučiti ih da treba štiti slabije, da treba pomoći nevoljniku. Da u srcu osete šta je dobro a šta zlo. Da ne čine greške zbog kojih će dugo, dugo patiti.

 

- Da, umalo da zaboravim, nije bilo nikakve devojčice na gradilištu. To sam dodao zato što si poverovao da ne postojim!

Ala se lako pališ!

– HO!-HO!-HO!- Moj je posao ovde gotov, žurim dalje! – Deda Mraz odjuri sankama u noćno nebo vučen irvasima. – Hvala ti Deda! – rekoh, više za sebe dok sam padao, onesvešten u sneg.

Mirisalo je na čistoću zimske noći kada sam se probudio i video kako klinci bezbrižno spavaju. Bilo je toplo i tiho. Lampice su treperile na okićenoj jelci u uglu sobe.

 

Pod jelkom, među poklonima bio je Švrća!

 

U      Z D R A V LJ E ! ! !

 

 

 

p.s.(za odrasle)  – Kad se sad setim, Deda je ličio na Frojda!

Lajoš - Vreme Kljusona 1

kostabednik | 15 Januar, 2016 09:31



Lajoš

Kiša me je naterala da počnem priču. Priča mi se najavljivala kroz Lajoša.
Vraćajući se iz svakodnevne šetnje, uspinjući se obodom doline, diveći se igri svetlosti sunčevih zraka koji iskosa dolinu obasjavaju, ugledao sam Lajoševu kuću. Ovo „kuća“ po mome nije baš tačno. Sama građevina je stara švapska vila. A lokacija pri dnu doline, uz potok, vilu je odvajalo od ulice nekoliko stotina metara. Meni je prikladniji naziv „Lajošev salaš“, iako to glupo zvuči pošto se nalazi u varoši. Ipak ta izolovanost od ostalih ušorenih kuća bila je dovoljna da mi probudi radoznalost. Uostalom, nikada nisam video žitelje kuće. Pa ti sad vidi!
Ovde se u priču umešao glavni lik ove priče. To, da se umeša u priču gde je lično glavni junak, govori već dosta o njemu. Neću ga još imenovati. Vratiću se na kišu koja pada. Da nema kiše sigurno bih već bio u šetnji. Onda bih ponovo video iz daljine „Lajošev salaš“ i priča bi počela da se razvija u mojim mislima. Tako bih bio sprečen da priču zabeležim. Ovako me je kiša koja od jutros pada naterala da ostanem u kući. I priča ide dalje! Dakle, u priču ulazi Kljuson. Legenda. O njemu nikada niko ne bi napisao knjigu. O takvima se ne piše. Moja lenjost da izmišljam priču me je uputila na Kljuseta. Ko bude uporan, ovde će videti šta je taj sve u životu radio! Neki bi rekli –„Bolje da nije“ i iz moga neslaganja sa takvim mišljenjem Kljusetova priča će biti ispričana.
Dobro, dosta sam Vas gnjavio iščekivanjem. O Lajošu sam čuo od Kljuseta.  Lik je navodno bivši legionar koji je oženio Vijetnamku . Da l’ je spominjao decu, nisam siguran. Nije važno. Priča je o Kljusonu, kao što rekoh. Dakle, da mi je neko pouzdaniji ispričao to za Lajoša verovatno bih verovao. Ovako...
Tako je bilo sa Uglješom. Često ga je pominjao, pokojni Kljuse - srećan bio ma gde bio! Bio sam klinac kada su doživljaji sa Uglješom bili aktuelni. Fora je u tome što je Uglješa crnac! Pravo ime mu se nije upamtilo. U vreme sedamdesetih godina dvadesetog veka crnac je u našoj varoši bio čudo. Dovukle ga barabe iz Beograda gde je Uglješa dospeo kao student. Uglješa je doneo marihuanu u varoš! Hipici su se radovali. Kljuse se radovao najviše od svih. Ta ga radost nije napustila do smrti. Oni zlobni bi rekli da ga je radost ubila. Ja kažem da ga je ubio heroin. Kljuse bio i ostao!
Tako Lajoš možda nije Lajoš. Voleo je Kljuse i da laže, naročito kada je pijan. Neki se doduše kunu da ga nikada nisu videli treznog. Za to znam da lažu. Svedok sam tome. Bio. Ali o tom po tom.
Trava koju je Uglješa doneo je pokrenula stvari. Njih 5-6 omladinaca oko šezdesetog godišta puše travu! Varoški hipici prave klub. Oni koji su preživeli imaju znak i sada. Istetoviran hipi znak na nadlanici, na pregibu palca i kažiprsta. Sve u svemu, Uglješa je bio i otišao. Otišla i trava. Potreba je ostala. Kljuse je naročito osećao potrebu, pa je nakon Uglješinog odlaska bio hronično jezivo pijan, krijući potrebu, glumeći tugu zbog rastanka.
Na ovom mestu je u priču ulazio Kepa, pa Duka, pa Švaba... Priča je pričala priče i ja bih se u pričama gubio.
Kiša me je naterala, ponavljam, ne znam zašto.
 Količina priča je bila velika. Mene su brinule druge stvari. Priče koje znam mogu lako da iznesem, naročito one u kojima sam učestvovao. Brine me onaj deo koji ne znam. Jedino mi je palo na um da posetim preživele obeležene hipike i čujem kako je bilo. To mi daje moć, da unesem malo reda i redosleda u bivšim vremenima, prateći hronologiju saznavanja u vremenu sadašnjem.
 Sad se držte!
Kako će se ova priča dalje odvijati zavisiće od moje upornosti, vremenskih prilika, rezultata „istraživanja“ na terenu, i drugih faktora kojih sada ne mogu da se setim!
U   ZDRAVLJE!!!

Potera - Vreme Kljusona 2

kostabednik | 25 Januar, 2016 15:30

Izdržao sam do večeri. Razmišljanje na temu Kljusetove priče došlo je do tačke kada sam prelomio. Priznajem da sam, nakon nekoliko sati od prethodno rečenog, mislio kako treba da odustanem. Ne znam. Hteo sam da izbegnem zanos koji me je često do sada pomeo i omeo. Onda sam popustio. Prelomna tačka je bio momenat kada sam listajući telefonski imenik, tražeći mogućeg svedoka Kljusetove mladosti, shvatio kako imam zeta pedeset i osmog godišta. On je morao nešto da zna!

Momentalno sam okrenuo sestrin broj. Proverio sam da li je zet kući i najavio se. „Čim pre“. Onda na putu do tamo smislim mudrost. Mogao bih  lepo sve što ne znam jednostavno da izmislim! Nema gnjavaže sa matorim hipicima. Neću trpeti njihove priče o njima umesto o Kljusetu. Neću brinuti zbog njihovog stanja. Odlutavanja. Samoveličanja. Neću morati da ih varam. Ne želim da oni znaju šta mi je cilj. Siguran sam da od istine ne bi ostalo ništa kada bi oni znali da pišem o Kljusetu.

Sve sam ovo smislio u hodu do sestrine kuće. Smislio sam i da onda to što sam smislio zabeležim. A onda sam se setio Ljubice. Ona je nekoliko godina bila nešto kao Kljusetova žena. Prisećajući se njenog lika mutno sam je povezivao sa Pacovom. Njega moj zet mora da zna. Kljuse mi je jednom pomenuo da je u zavadi sa tim Pacovom. Nešto oko žena. Potencijalno zanimljivo. Pitanja je mnogo. Naročito o Kljusetovom društvu sa tetovažom.  Nije mi toliko bitno da pričam o travi. Alkoholu. Tabletama i ampulama. Želim da osetim kako je bilo. Zbog čega je sin, boračke penzionerke u činu majora, postao Kljuse? Šta mu je bilo sa ocem? Kakav je bio đak?

Kada sam stigao do sestrine kuće shvatih da sam se ipak zarazio. Neće biti ništa od izmišljanja. Odigraću ples sa matorim hipicima! Goniću sebe onoliko koliko me potera bude vodila.

Eto, sa takvim mislima sam se prostro pred sestru i zeta. Znao sam da ću  reći više nego što ću čuti. I to sam im rekao. Zet mi nije pomogao. Malo je znao o Kljusetu. Ono sa Pacovom je ispao ćorak. Za Ljubicu nije čuo. Ipak stvorio sam sliku. Osetio sam zetova osećanja o tom vremenu, mladosti, muzici. Uglješe se sećao i on. Doduše, po zetovoj priči, Uglješa je ovde išao u srednju školu. To mi je malo sumnjivo. Videćemo šta je istina.  Začudo, Lajoš jeste Lajoš koji je pobegao iz legije i doveo ženu Vijetnamku. Zet mi je pojasnio da su njihova deca Vijetnamci koji se sada bave servisiranjem bele tehnike po varoši. Ti Vijetnamci su bili još jedna od atrakcija, nalik Uglješi, u varoši negdašnjoj. Kljuse nije lagao ovaj put! Nisam bio nezadovoljan kada sam odlazio kući.

 

U   ZDRAVLJE!!!

Normal 0 21 false false false SR X-NONE X-NONE

?

kostabednik | 10 Avgust, 2016 18:33

 

Kada ste već takvi kakvi jeste, pa volite da vam se sve servira, ja neću biti sebičan. Sada ću vam dati odgovore na sva pitanja. Ja častim. Jedini uslov i kvalifikacija za dalje čitanje je postojanje, iole, razuma u čitaoca tj. Tebe. Da bi rešili dilemu oko toga da li  traćiti vreme i dalje čitati ili ne, daću ti odgovor na pitanje:

ZAŠTO?

Odgovor je: Zato da bi bilo nešto. Vidim da se čudiš pa ću ti objasniti. Zašto bi bilo, bilo šta? Zato što je bilo ništa. Zašto je bilo ništa? Zato da bi postalo Zašto. Zašto je postalo Zašto? E, zato da bi nastalo nešto. Zašto je nastalo nešto? Zato što je postalo Zašto! I tako u krug. Kad usvojiš i skontaš napred rečeno dolazimo do razmišljanja.  Dakle stvari stoje ovako:

-        Svako pitanje ima odgovor.

 

 

         U            Z D R A V LJ E ! ! !

Patuljkovo

kostabednik | 19 Oktobar, 2016 10:01

 

 

Ogiju i Mici

(pred Slavu)


Krenuo sam tog jutra, pre par nedelja, na posao. Zaključao sam ulazna vrata i gurnuo vrata komarnika za sobom silazeći niz stepenice. Očekujući zvuk kliktanja magneta, kada će se komarnik zatvoriti, počeh se osvrtati.

– Opet neće! – Razgnevljeno pomislih, i najednom se spotaknuh te skoro padoh! – Šta je bre ovo? Bio sam ubeđen kako su klinci ponovo ostavili igračke na dnu stepenica. Tada mi se učinilo da vidim kretanje krajičkom oka. Pogledah bolje i videh baštenskog patuljka! – Otkud sad ti? Rekoh glasno. Mi uopšte nemamo patuljka. Kako se sad ovaj ovde stvorio? A bio sam siguran da sam ga video kako se kreće nakon što me je sapleo! Potom se okamenio kada sam ga ugledao. – Ma, on se potajno smeška! Lepo vidim kako mu se mrdaju brkovi!

– Dobro, prijatelju sada ćemo videti! Rekoh glasno, dižući patuljka iznad glave kao da ću ga tresnuti o stepenice. – Nemoj! Nemoj! Nemoooj! Zavapi patuljče i zamigolji mi se u rukama pokušavajući da se oslobodi. – Aman, šta je bre ovo? Nemoguće je da sam ovako poludeo! – Pomislih. - Nisi poludeo! Hitro, piskutavim staro-mladim glasićem reče patuljak. – Kako ti znaš šta sam ja pomislio? – Ja čujem misli, njušim dobro i zlo, vidim vreme, jedem stvarnost i diram budućnost! – Čekaj, čekaj, hajde da sednemo malo. Pusti me da se saberem!

Spustio sam se na stepenik smestivši patuljka na koleno.

Počeh se prisećati jednog davnog dana. Bio sam dečak od 5-6 godina. Igrali smo se na glavnom trgu ispod bine. Tada su se često na centru održavale svakojake manifestacije. Bina se skoro nije ni sklanjala dok su se menjale samo okolne kulise. Od prilike do prilike. Otprilike. He! He! Tog dana su okolo bile planine od letava presvučene obojenim platnom. Iznutra su bile šuplje pa smo se provlačili ispod tribina u planine pa ispod bine u krug  – cika i vriska. Tada, ispod bine, mi se učinilo da vidim patuljka! Posle, u planini opet! Onda je neko rekao da je video patuljka. Ja sam potvrdio. I još neki takođe. Počeli smo da ga tražimo ali ga nismo mogli naći. Neki su se zezali i lažno prijavljivali kako su ga videli. Jurili smo tamo-amo tražeći. Ništa. Nikad ga posle nisam video. Nisam bio siguran ni tad. Ali... Verovao sam!

- Jeste, video si me! Reče patuljak glasno i promeškolji se na kolenu.

- Deca mogu da nas vide onda kada mi to hoćemo! Ti si jedan od retkih odraslih koji su imali ovu priliku. – Ali, zašto?  Konačno zapitah. – Najveće si odraslo derište! Eto zašto. Patuljak se veselo kikotao. - Niko nije toliko uporan i sulud u pokušajima da se izbori sa krtičnjacima! Kakvu ti maštu imaš! Pa tek ono kađenje tamjanom! Pa trud. Udice. Grane od ruža. Petarde. Naftalin. Probušene limenke...

 - Ali za planinu i jezero, koje si napravio, svaka ti čast! Pohvalio me je iznenada.– Čekaj, šta hoćeš da kažeš? Prozborih.  – Čoveče ja sam patuljak! Živim ispod zemlje. Kopam u rudniku. Krtice su moji konji. Konji koji prokopavaju staze, prolaze, tunele. Moramo negde da izbacimo suvišnu zemlju. Jasno?

Ćutao sam zamišljen.

-  Znaš li da sam ispod planine napravio dvor za mene i porodicu? Gotovo izazivački me pita.

Prisetih se dosadnih krtičnjaka koji su mi kvarili tek završenu planinu uz jezerce. Krajem zime napravio sam, klincima za radost, od kamenja planinu čiju sam zaleđinu pokrio zemljom. Zemlju sam vadio kopajući jezerce ispred kamene litice planinice. Kada sam završio navališe krtice!

- Proletos? Upitah.

– Aha! Kikotao se patuljak.

– Hteo sam da poludim!

– Lepo si nas zabavljao!

– I šta sad hoćeš? Nisam bio naročito raspoložen, svestan da kasnim na posao pričajući sa patuljkom.

 – Hajde da se nešto dogovorimo. Reče patuljak uozbiljivši se. -  Drago mi je tvoje dečje srce i ova tvoja dva srculenceta mala! Ogi i Mica. Neka i oni veruju. Oni su budućnost. Ti nam nemoj više kvariti naše podzemne puteve a ja ću vas nagraditi.

Patuljak se malo zamislio pa nastavi:

- Ovako uradite. Dan pred Slavu potpalite trud i tamjan na ulazu u pećinu podno planine. Vaša vera divno miriše. Miriše na dobro. Jako dobro. Sutradan na dan Slave ćete na ulazu u pećinu naći malo moje brade i brkova. Pomešajte to sa trudom i tamjanom pa okadite kuću. Poželite želju i verujte! – Patuljak hitro skoči i pobeže u pećinu dok sam ja zabezeknuto gledao kako nestaje.

Strašno sam kasnio pa odjurih na posao.

Meni nije preostalo ništa drugo nego da vam ovu priču ispričam.

Na vama je da verujete ili ne.

Lepo spavajte, lepo sanjajte. Laku, laku, laku noć!

U zdravlje!!!

RAZLAZ

kostabednik | 10 Avgust, 2017 20:16

 
 
Smučilo mi se. Obično zbog toga se javim. Smučio mi se pravilnik nepisanih pravila. Smučilo mi se što sebi sam oduzimam slobodu, zbog tog opšteg nepisanog pravilnika. U njemu stoji, šta je normalno a šta ne, šta se sme i obratno. Šta je dobro za mene svi znaju bolje nego ja!
Razumeo sam. Doneo sam sledeći zaključak, duboku misao, da bih se trsio mudrošću svojom beskrajnom, rečima rečeno
- Različitost stvara neprijateljstva 
i dalje objašnjavati neću.
Ali hoću da hodam slobodno bez da vam se sklanjam sa puta dok blenete u ekrane, napućene, plastičnih sisa i dupeta. Dok se širite trotoarima u streljačkom stroju, naduvanih mišića tetoviranih. Da ne izbegavam vaša vozila i pse, kojima pokazujete kako ste uspešni, jaki i jadni.
Nije mi stalo da se sa vama družim i razgovaram. Kako da se svađate znate najbolje! Da lažete znate i bolje od najboljeg. Hoću samo da slobodno hodam. Neću da se učlanjujem u vaše partije, farme i parove, štale i obore.
Neće da može. Ko sam ja da bih hodao slobodno, bez zadivljenosti vašim napućenostima, mišićima, kolima, kućama, sisama, psima, profilima, vođama, selfijima, dupetima, telefonima, lajkovima? Šta ja glumim i koga izigravam?
Zašto ne citiram tuđe misli kako bih pokazao svoje znanje i obrazovanje? Zašto ne sklapam lažna prijateljstva iz koristi? Zašto se ne smejem otrcanim šalama, poznatim replikama iz domaćih filmova i ruganju slabijima? Zašto me to boli? Šta umišljam da sam?
U pravu su.
Nije normalno što u ustrojstvu planeta unutrašnjeg sunčevog sistema čitam kako stvoriti uslove za život. Nije normalno što maštam da se iščitavanjem Saturnovih prstena možda može doći do zapisa nezamislivih. Nije normalno što ponekad, ponešen željom, otpešačim 50 i više kilometara do planinskih vrhova i nazad. Nije normalno što pišem. Nije normalno što se pitam da li je razum prepreka slobodi. Nisam normalan. Detinjast sam. Neozbiljan.
Pravilnik nepisanih pravila je jasan i licemerno odvratan.
Pokušavam da živim život jedini. Pokušavam da budem ja. Smučilo mi se.
U ZDRAVLJE!!!

Idemoo!

kostabednik | 14 Oktobar, 2017 23:13

 

 

Kolega sa posla, inače pecaroš, mi je pričao kako jablanovače rastu noću pa ih zato noću treba brati.

Krenem ja tako jedno veče dole do potoka, kod mostića, gde su jablani, da berem jablanovače. Poneo sam dobru baterijsku lampu i šarao svetlom oko jablana. Nigde ništa. Idem dalje, gledam levo, ništa, gledam desnooo! Upadoh u rupu! Propao sam u zemlju i počeo da se tumbam propadajući sve dublje dok se ne smandrljah na gomilu zemlje. Dobro sam se ugruvao ali nije strašno. Mrkli mrak i tišina. Mašem rukama oko sebe u prazno. Ustao sam i napravio nekoliko koraka. Vučem nogu po zemlji pa približim drugu. Bečim se u mrak i počinjem da umišljam kako u daljini vidim slabo svetlo. Užasno polako, pipajući sam se kretao u tom pravcu. Svetlost je bila stvarna, nije bilo sumnje! Ubrzo sam stigao do svetla i našao svoju lampu koja se tu skotrljala. Kvalitetna lampa!

Prošarao sam svetlom okolo u utvrdio da sam u zemljanom hodniku koji vrluda negde. Penjanje nazad nije bilo moguće pošto se zemlja obrušavala preteći da me zatrpa. Krenuo sam hodnikom.

Dobro sam se napešačio strepeći da me lampa ne izda i ugasi se. Obuzimao me je očaj kad naiđoh na spas! Arapin je postavio tezgu sa letećim ćilimima nasred hodnika! Ponudio mi je leteći ćilim u zamenu za lampu. Ćilim bi me  spasao pešačenja a i lampa je verovatno pri kraju. Mislio sam da sam prevario arapina kada sam pristao na razmenu. Arapin, međutim, nešto promrmlja i trljajući jako lampu prizva duha koji ispunjava sve želje onom ko ga oslobodi iz baterije baterijske lampe. Poželeo je da se vrati kući u vreme posle večere na vruće baklave. Opet sam bio sam. Rezignirano mamuznuh ćilim i udobno zavaljen poleteh kroz hodnik. Tad mi se pripušilo te izvadih cigare i tek sad se setih upaljača! Eto, ako zatreba mogu i da prisvetlim. Pušim tako cigaru na letećem ćilimu i uživam. Opušteno bacih čiklić i izazvah nesreću! Na dnu hodnika nalazila se veoma zapaljiva tečnost ili gas, nisam siguran šta od ta dva, pošto vatra suknu silno iza mene. Ogroman pritisak me je zajedno sa ćilimom ispalio visoko u vazduh! Počeo je slobodan pad. Ćilim se zbog nečeg pokvario i postao obična krpa. Mislio sam da mi nema spasa kad dunu vetar sa boka iz pravca juga. Vruć vetar!

Nalet toplog vazduha mi je ublažio pad u mrtvačku raku spremljenu za ukopavanje pokojnika. Bilo je puno sveta pošto je pokojnik, izgleda bio omiljen za života. Obuzela me je strašna sramota pošto sam očigledno pokvario tužan događaj. Počeo sam se izvinjavati, međutim organizator sahrane me je saosećajno potapšao po ramenu, pokazujući razumevanje za moju nesmotrenost. Čak mi je i najbliža pokojnikova rodbina izjavila saučešće na zloj sreći koja me zadesila.

Oprostio sam se jedva nekako sa pogrebnim skupom i najednom se razvedrih setivši se da imam sarmu za ručak. Dobro sam se najeo.

U zdravlje!!!

Govornica

kostabednik | 28 Oktobar, 2017 19:48

- Čekajući svoj trenutak, slušao sam govore prethodnika i pratio reakcije okupljenih. A okupljeni su, većinom kao i ja, čekali da na njih dođe red. Neki su već govorili, pa su sada čekali nekog od svojih rođaka ili prijatelja da održe govor. Oni, koji su imali mnogo rođaka i prijatelja, imali su i veliku podršku tokom držanja govora. Bilo je i nekih nesrećnika čiji su prijatelji ili rođaci bili ti koji su pijani dobacivali, izlažući govornika podsmehu.

Da, niko ne ume tako da te ogovara i izlaže ruglu kao prisni i poverenju izabrani. Pravo da nam psuju majku i ostalu rodbinu, da nas časte najgorim uvredama , imaju naši bliski prijatelji i rođaci. Koliko sam puta čuo majku koja, sopstvenom detetu, psuje majku! Brata koji bratu, psuje i oca i majku.

Mogao bih o tome da govorim kada se popnem za govornicu. Mogao bih da kritikujem okupljene zbog svojatanja tuđih misli i ideja. Da prokažem recitatore citata koji izgovaraju napamet naučene misli želeći da se prikažu visprenim i obrazovanim.  

Onda, mogao bih svima da održim lekciju, kako treba život živeti, a ne čekati svoj red i slušati tuđe naklapanje.

Sa kakvim pravom bih to sebi mogao da dozvolim? Nemam to pravo. Koga je briga za isprazne, mediokritetske ispade omladinaca? Koga pogađa to što neki govore na stranom jeziku? Zašto bih ismevao omamljene mislioce i dokone domaćice?

 

Kada bih mogao da kažem nešto lepo i zanosno. Kada bih mogao da izbegnem patetiku i ostanem skroman i pristojan. Koliko je bitno ono što ću reći, toliko je bitno šta će rečeno reći o meni. Dođe mi da pobegnem. Video sam nekoliko njih koji su zbrisali. Pravdali su se svakakvim razlozima. Pravim i lažnim. A ja neću da bežim niti da se pravdam.

 

Zbog nekog, meni nejasnog, razloga ja ću Vas sada podsetiti na jednu zgodu iz Hašekovog, Dobrog vojnika Švejka:

 

- Švejk je posilni kod vojnog sveštenika. Taj sveštenik je notorna pijanica. Čitavog dana tera Švejka da, pod kojekakvim izgovorima, traži novac u zajam od sveštenikovih kolega oficira. U međuvremenu sveštenik se opio do ludila čekajući Švejkov povratak od, ko zna kojeg, kolege po redu. Konačno, dočekavši Švejka, vojni sveštenik poče  bezuspešno da pali muštiklu šibicom. Odustao je tek kada je potrošio celu kutiju šibica, sve pri tom govoreći:

- Neće, pa neće! To mi vi namerno duvate!

 

 

Smejem se glasno sa govornice u trenutku kada vlada muk iz publike. Kao vodom poliven progledam i vidim okupljene koji me sumnjičavo gledaju. Svaka nada mi je odlepršala.

Ma, nisam se nadao! Nisam očekivao. Nisam znao. I bolje da nisam. I kome je ovo sa govornicom palo na um? Kako sebi to da objasnim?

Zašto?

Dodaću samo:

Živela sloboda!


- U      Z D R A V LJ E ! ! !
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb