kostabednik

Oko Nove godine

kostabednik | 26 Decembar, 2015 09:10

 

Obećao sam deci novogodišnju priču.  Priča mi se i desila. Ova je priča delimično već bila napisana. Početak je isti. Ovako:

…BIO JE PAKLENO VREO LETNJI DAN, RANO POPODNE, KADA SAM POSLE RUČKA PUŠTEN U DVORIŠTE ISPRED ZGRADE DA SE IGRAM. IMAO SAM 4 GODINE. KAKO NIJE BILO NIKOG OD DECE NAPOLJU KRIŠOM SAM SE ZAPUTIO IZA ZGRADE KOJA SE NALAZILA SA DRUGE STRANE DVORIŠTA. TAMO TAKOĐE NIJE BILO NIKOG. IMAJUCI UTISAK DA SAM SAM NA SVETU, UĐOH U OGRAĐENO GRADILIŠTE. DA VIDIM ŠTA IMA. NAĐEM NEKO BURE, KAO ZA NAFTU I PREVRNEM GA. VEOMA POLAKO IZ BURETA, KROZ OTVOR ZA ČEP, POČE DA ISTIČE GUSTA, CRNA TEČNOST. KOPKALO ME JE:  -DA LI TO MOŽE DA SE ZAPALI? PROŠETAO SAM PO OKOLINI I NAŠAO ZGAŽENU KUTIJU ŠIBICA U KOJOJ JE OSTALO JEDNO PALIDRVCE. VRATIM SE NAZAD DO BURETA ISPRED KOJEG SE RAŠIRILA CRNA TEČNOST.  ZAPALIM ŠIBICU I BACIM JE NA KATRANASTU MASU. PLAMEN JE VEOMA SPORO POČEO DA SE ŠIRI. SHVATIVŠI MOGUĆU OPASNOST ODEM IZA BARAKE PO NEKE CIGLE KOJE SAM HTEO DA BACIM NA PLAMEN I UGASIM GA. BARAKA JE BILA OD TLA IZDIGNUTA NA DRVENE STUBIĆE I IZA NJE JE BILA VATRA. ODJEDNOM EKSPLOZIJA, VATRA KOJA SUKLJA ISPOD BARAKE, CIGLE KOJE MI ISPADAJU IZ RUKU I BEZGLAVI BEG KUĆI. MAJKA SE ČUDI ŠTO SAM TAKO BRZO DOŠAO A JA KAŽEM KAKO NEMA DECE NAPOLJU I ĆUTIM. IZAĐEM NA PROZOR I VIDIM GUST OBLAK CRNOG DIMA KAKO SE DIŽE IZNAD ZGRADE PREKO. U TOM SE ČUJE SIRENA ZA UZBUNU SA VATROGASNOG TORNJA U BLIZINI…

 

 

…Na Vlasinskom jezeru sam bio u detinjstvu sa roditeljima. Imao sam 8 godina. Šetao sam, pecao, maštajući kako ću uloviti onog ogromnog amura koji mi se rugao. Prolazio je svojom tamnom velikom siluetom kroz vodu blizu mojih očiju a daleko od zabačene udice. Sećam se livada pokrivenih belim radama. Zastrašujućeg putovanja automobilom do Crne Trave. Ali sve je to ništa.

 

Sećam se i strašnog mesta. Mesta nevidljivog užasa. Mesta čiji sam užas samo ja osećao.

 

Na nekih dvadesetak metara od ulaza u hotel vrebalo je zlo. Iskonsko zlo oku nevidljivo. Izgledalo je bezopasno. Ta, bila je to samo stara ruševna drvena tezga zaboravljena u travuljini obasjana suncem. Ubeđivao sam sebe samog da je tako kako izgleda. Stara ruševna drvena tezga za voće u travuljini, i ništa više.

 

Nije vredelo. Osećao sam nekakvo zlo koje vreba sa tog mesta. Nikome nisam govorio o tome. Znam da bi se roditelji smejali. Tata bi me odveo tamo kako bi mi pokazao da tu nemam čega da se bojim. Ništa se u tatinom prisustvu i ne bi dogodilo. Mesto me je čekalo samog. Nikada nisam tamo prišao.

 

Često sam se samo sećao. Sećao i osećao onu jezu. Ništa više od toga. Nisam bio opsednut ili slično tome. Ali znao sam da je to mesto zlo. Eto.

 

Da mi u san nije došla devojčica u beloj haljinici sa lutkicom u ruci sve bi ostalo na tome.

 

Strašan san.

 

Kao, ja sam na Fruškogorskom planinarskom maratonu. Pao je mrak i sam hodam kroz šumu. Kum Role je po običaju počeo da kilavi posle pedeset i nekog kilometra. Zato idem ispred njega do sledeće kontrolne tačke, gde ću ga sačekati da se dovuče. Od Manastira Beočin do Brankovca. Imamo jednu lampu koja je njemu napaćenom potrebnija. Ja se probijam u mraku, nazirući stazu, ponegde obasjanu slabom mesečinom koja se promalja kroz krošnje. Onda počinjem da čujem tiho pevušenje. Glas je ženski, dečiji. Potpuni je mrak. Zvuk postaje jači i naježen shvatam da mi se primiče. Onda je ugledam. Devojčicu. Luminiscentno plavkasto svetlo haljinice. Njena dva svetleća oka. Pevušenje koje poprima prastar i napukao ton. Osećam miris paljevine. Neopisiv smrad mi štipa oči. Onda režeće, reči reče, više zverske nego ljudske:

 

- Čekam te na Vlasinskom jezeru kod naše stare tezge za voće!

 

Okupan znojem gušeći sam se probudio.

 

Taman sam odahnuo shvativši da sam sve sanjao kad me nečija ruka snažno ščepa za rame - Ustaj Kole vreme je da krenemo! – Ponovo prestravljen nađoh se oči u oči sa Deda Mrazom! Bio sam veoma raspoložen da pojavu Deda Mraza pripišem snu ali me je ovaj i dalje čvrsto držao dok me je uspravljao iz kreveta –Oblači se,polazimo!- Deda je bio neumoljiv.

Žena i deca spavaju kao da se ništa ne događa.

Gonjen Dedinom žurbom nabacao sam garderobu na sebe dok me je on gurao van kuće. Nisam stigao da se zaprepastim i načudim velikim saonicama u koje su bili upregnuti irvasi, kad me Deda ubaci u sanke i mi poletesmo u noć!

- Kuda ćemo Deda? – upitah, pošto sam se uverio da sigurno letimo bez straha od pada.

- Idemo da posetiš onu tezgu na Vlasinskom jezeru. Vreme je.

 

Nisam znao šta bih rekao te sam ćutao i čekao da sletimo. Dedini su irvasi jurili kroz vazduh bešumno ali snažno. Posle kojih desetak minuta mekano smo se spustili na nekakav put. Deda me izbaci iz sanki – Ispadaj i požuri ovim putem! – rekao je.

 

Dobro sam se zakopčao i hrabro nastavio peške kroz mrak. Bio je tajac kada sam stigao do hotela. Hotel je takođe bio u mraku bez svetla. Nigde žive duše. Priznajem da sam se plašio. Rekoh sebi kako samo treba da proprtim tih dvadesetak metara prema zlom mestu i gotovo. Videću kako tamo sada nema tezge pod snegom, niti me vreba neko zlo. Vratiću se nazad i kraj.

 

Vetar je huknuo noseći uskovitlan sneg pravo u moje oči dok sam pokušavao da se probijem kroz smetove u željenom pravcu. Pričinjava mi se ona devojčicina plavkasta svetlost haljinice. Kao da huk vetra dobija prizvuk disanja mrtvih grudi.

 

Nastupila je mukla tišina kada sam je ugledao kako sedi na onoj istoj staroj tezgi. Progrgljala je raspuklim glasom rekavši:

 

- Onda, kada si u detnjstvu izazvao požar. Sećaš se? Ja sam se igrala u onoj baraci koju si zapalio!

 

Svaka dlačica na koži me je zapekla od jeze.

 

- Čekali smo te.

 

 

 

U istom trenu, u kom sam se zapitao ko su to oni, dobio sam odgovor. Pored devojčice je stajao mrtvi Zvonko. Njemu sam u detinjstvu neznajući da ima epilepsiju izazvao napad dok sam ga mučio koprivom i žario po licu. Bio je sada veliki i osećao se na smrt. Pored Zvonka je bio mrtvi Bane. Sa njim sam se propio i podelio prvi joint. Njega sam izbegavao kada se navukao na heroin. Sagledavajući ostale užasne kreature iz prošlosti koje su se polako primicale iz tmine hteo sam da vrištim. Svi su bili mrtvi. Iskeženi. Zazveckali su oštrim kandžama i zubima kao oružjem. Moje ukočeno telo se odledilo i gonjen duhovima prošlosti poleteh da bezglavo bežim. Rika hora mrtvih grehova me je pratila glasno i kreštavo:

 

- Zovem te iz groba! Zovem te iz groba! Zovem te iz groba!

 

I opet.

 

- Zovem te iz groba! Zovem te iz groba! Zovem te iz groba!

 

Bežao sam iz sve snage.

 

Onda ugledam Dedine sanke pred sobom. Nigde Dede i irvasa. Samo sanke prepune igračaka! Hteo sam da zaplačem od očaja dok mi se potera približavala. Tada ugledah spas!

 

- Hrabro grabim iz saonica odgurnuvši neke progonitelje. Visoko prema njima uznosim otvoreni dlan. Gumena figurica psića Švrće sinu kao sunčev oganj. Noć postade dan.

 

Poslednji put kriknuvši gnevno duhovi prošlosti se raspršiše u dim.

 

Očiju suznih zbog preživljenog užasa zadivljeno posmatram Švrću. Njega mi je poklonio Branko. Branka sam branio i štitio u obdaništu. Bio je siromašan. Bio je prezren od drugih.  Bio je zlostavljan dok se ja nisam pojavio. Bio je zahvalan. Iz zahvalnosti mi je poklonio figuricu Švrće. Bio je odan kao Švrća. Bio je dobar, onako kako to samo neiskvarena deca znaju da budu.

 

Ta me je odanost i dobrota detinja  spasila.

 

- Eto, Kole to je kraj. – Deda Mraz se ponovo stvorio pokraj mene.

- Deda meni ništa nije jasno! – Pogruženo prozborih.

 

- Ta, zar nisi obećao deci priču za novu godinu? Ima li bolje priče od ove? Ima li boljeg poklona za decu nego što je naučiti ih istini i poštenju? Naučiti ih da treba štiti slabije, da treba pomoći nevoljniku. Da u srcu osete šta je dobro a šta zlo. Da ne čine greške zbog kojih će dugo, dugo patiti.

 

- Da, umalo da zaboravim, nije bilo nikakve devojčice na gradilištu. To sam dodao zato što si poverovao da ne postojim!

Ala se lako pališ!

– HO!-HO!-HO!- Moj je posao ovde gotov, žurim dalje! – Deda Mraz odjuri sankama u noćno nebo vučen irvasima. – Hvala ti Deda! – rekoh, više za sebe dok sam padao, onesvešten u sneg.

Mirisalo je na čistoću zimske noći kada sam se probudio i video kako klinci bezbrižno spavaju. Bilo je toplo i tiho. Lampice su treperile na okićenoj jelci u uglu sobe.

 

Pod jelkom, među poklonima bio je Švrća!

 

U      Z D R A V LJ E ! ! !

 

 

 

p.s.(za odrasle)  – Kad se sad setim, Deda je ličio na Frojda!

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb