kostabednik

Patuljkovo

kostabednik | 19 Oktobar, 2016 10:01

 

 

Ogiju i Mici

(pred Slavu)


Krenuo sam tog jutra, pre par nedelja, na posao. Zaključao sam ulazna vrata i gurnuo vrata komarnika za sobom silazeći niz stepenice. Očekujući zvuk kliktanja magneta, kada će se komarnik zatvoriti, počeh se osvrtati.

– Opet neće! – Razgnevljeno pomislih, i najednom se spotaknuh te skoro padoh! – Šta je bre ovo? Bio sam ubeđen kako su klinci ponovo ostavili igračke na dnu stepenica. Tada mi se učinilo da vidim kretanje krajičkom oka. Pogledah bolje i videh baštenskog patuljka! – Otkud sad ti? Rekoh glasno. Mi uopšte nemamo patuljka. Kako se sad ovaj ovde stvorio? A bio sam siguran da sam ga video kako se kreće nakon što me je sapleo! Potom se okamenio kada sam ga ugledao. – Ma, on se potajno smeška! Lepo vidim kako mu se mrdaju brkovi!

– Dobro, prijatelju sada ćemo videti! Rekoh glasno, dižući patuljka iznad glave kao da ću ga tresnuti o stepenice. – Nemoj! Nemoj! Nemoooj! Zavapi patuljče i zamigolji mi se u rukama pokušavajući da se oslobodi. – Aman, šta je bre ovo? Nemoguće je da sam ovako poludeo! – Pomislih. - Nisi poludeo! Hitro, piskutavim staro-mladim glasićem reče patuljak. – Kako ti znaš šta sam ja pomislio? – Ja čujem misli, njušim dobro i zlo, vidim vreme, jedem stvarnost i diram budućnost! – Čekaj, čekaj, hajde da sednemo malo. Pusti me da se saberem!

Spustio sam se na stepenik smestivši patuljka na koleno.

Počeh se prisećati jednog davnog dana. Bio sam dečak od 5-6 godina. Igrali smo se na glavnom trgu ispod bine. Tada su se često na centru održavale svakojake manifestacije. Bina se skoro nije ni sklanjala dok su se menjale samo okolne kulise. Od prilike do prilike. Otprilike. He! He! Tog dana su okolo bile planine od letava presvučene obojenim platnom. Iznutra su bile šuplje pa smo se provlačili ispod tribina u planine pa ispod bine u krug  – cika i vriska. Tada, ispod bine, mi se učinilo da vidim patuljka! Posle, u planini opet! Onda je neko rekao da je video patuljka. Ja sam potvrdio. I još neki takođe. Počeli smo da ga tražimo ali ga nismo mogli naći. Neki su se zezali i lažno prijavljivali kako su ga videli. Jurili smo tamo-amo tražeći. Ništa. Nikad ga posle nisam video. Nisam bio siguran ni tad. Ali... Verovao sam!

- Jeste, video si me! Reče patuljak glasno i promeškolji se na kolenu.

- Deca mogu da nas vide onda kada mi to hoćemo! Ti si jedan od retkih odraslih koji su imali ovu priliku. – Ali, zašto?  Konačno zapitah. – Najveće si odraslo derište! Eto zašto. Patuljak se veselo kikotao. - Niko nije toliko uporan i sulud u pokušajima da se izbori sa krtičnjacima! Kakvu ti maštu imaš! Pa tek ono kađenje tamjanom! Pa trud. Udice. Grane od ruža. Petarde. Naftalin. Probušene limenke...

 - Ali za planinu i jezero, koje si napravio, svaka ti čast! Pohvalio me je iznenada.– Čekaj, šta hoćeš da kažeš? Prozborih.  – Čoveče ja sam patuljak! Živim ispod zemlje. Kopam u rudniku. Krtice su moji konji. Konji koji prokopavaju staze, prolaze, tunele. Moramo negde da izbacimo suvišnu zemlju. Jasno?

Ćutao sam zamišljen.

-  Znaš li da sam ispod planine napravio dvor za mene i porodicu? Gotovo izazivački me pita.

Prisetih se dosadnih krtičnjaka koji su mi kvarili tek završenu planinu uz jezerce. Krajem zime napravio sam, klincima za radost, od kamenja planinu čiju sam zaleđinu pokrio zemljom. Zemlju sam vadio kopajući jezerce ispred kamene litice planinice. Kada sam završio navališe krtice!

- Proletos? Upitah.

– Aha! Kikotao se patuljak.

– Hteo sam da poludim!

– Lepo si nas zabavljao!

– I šta sad hoćeš? Nisam bio naročito raspoložen, svestan da kasnim na posao pričajući sa patuljkom.

 – Hajde da se nešto dogovorimo. Reče patuljak uozbiljivši se. -  Drago mi je tvoje dečje srce i ova tvoja dva srculenceta mala! Ogi i Mica. Neka i oni veruju. Oni su budućnost. Ti nam nemoj više kvariti naše podzemne puteve a ja ću vas nagraditi.

Patuljak se malo zamislio pa nastavi:

- Ovako uradite. Dan pred Slavu potpalite trud i tamjan na ulazu u pećinu podno planine. Vaša vera divno miriše. Miriše na dobro. Jako dobro. Sutradan na dan Slave ćete na ulazu u pećinu naći malo moje brade i brkova. Pomešajte to sa trudom i tamjanom pa okadite kuću. Poželite želju i verujte! – Patuljak hitro skoči i pobeže u pećinu dok sam ja zabezeknuto gledao kako nestaje.

Strašno sam kasnio pa odjurih na posao.

Meni nije preostalo ništa drugo nego da vam ovu priču ispričam.

Na vama je da verujete ili ne.

Lepo spavajte, lepo sanjajte. Laku, laku, laku noć!

U zdravlje!!!

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb