kostabednik

Idemoo!

kostabednik | 14 Oktobar, 2017 23:13

 

 

Kolega sa posla, inače pecaroš, mi je pričao kako jablanovače rastu noću pa ih zato noću treba brati.

Krenem ja tako jedno veče dole do potoka, kod mostića, gde su jablani, da berem jablanovače. Poneo sam dobru baterijsku lampu i šarao svetlom oko jablana. Nigde ništa. Idem dalje, gledam levo, ništa, gledam desnooo! Upadoh u rupu! Propao sam u zemlju i počeo da se tumbam propadajući sve dublje dok se ne smandrljah na gomilu zemlje. Dobro sam se ugruvao ali nije strašno. Mrkli mrak i tišina. Mašem rukama oko sebe u prazno. Ustao sam i napravio nekoliko koraka. Vučem nogu po zemlji pa približim drugu. Bečim se u mrak i počinjem da umišljam kako u daljini vidim slabo svetlo. Užasno polako, pipajući sam se kretao u tom pravcu. Svetlost je bila stvarna, nije bilo sumnje! Ubrzo sam stigao do svetla i našao svoju lampu koja se tu skotrljala. Kvalitetna lampa!

Prošarao sam svetlom okolo u utvrdio da sam u zemljanom hodniku koji vrluda negde. Penjanje nazad nije bilo moguće pošto se zemlja obrušavala preteći da me zatrpa. Krenuo sam hodnikom.

Dobro sam se napešačio strepeći da me lampa ne izda i ugasi se. Obuzimao me je očaj kad naiđoh na spas! Arapin je postavio tezgu sa letećim ćilimima nasred hodnika! Ponudio mi je leteći ćilim u zamenu za lampu. Ćilim bi me  spasao pešačenja a i lampa je verovatno pri kraju. Mislio sam da sam prevario arapina kada sam pristao na razmenu. Arapin, međutim, nešto promrmlja i trljajući jako lampu prizva duha koji ispunjava sve želje onom ko ga oslobodi iz baterije baterijske lampe. Poželeo je da se vrati kući u vreme posle večere na vruće baklave. Opet sam bio sam. Rezignirano mamuznuh ćilim i udobno zavaljen poleteh kroz hodnik. Tad mi se pripušilo te izvadih cigare i tek sad se setih upaljača! Eto, ako zatreba mogu i da prisvetlim. Pušim tako cigaru na letećem ćilimu i uživam. Opušteno bacih čiklić i izazvah nesreću! Na dnu hodnika nalazila se veoma zapaljiva tečnost ili gas, nisam siguran šta od ta dva, pošto vatra suknu silno iza mene. Ogroman pritisak me je zajedno sa ćilimom ispalio visoko u vazduh! Počeo je slobodan pad. Ćilim se zbog nečeg pokvario i postao obična krpa. Mislio sam da mi nema spasa kad dunu vetar sa boka iz pravca juga. Vruć vetar!

Nalet toplog vazduha mi je ublažio pad u mrtvačku raku spremljenu za ukopavanje pokojnika. Bilo je puno sveta pošto je pokojnik, izgleda bio omiljen za života. Obuzela me je strašna sramota pošto sam očigledno pokvario tužan događaj. Počeo sam se izvinjavati, međutim organizator sahrane me je saosećajno potapšao po ramenu, pokazujući razumevanje za moju nesmotrenost. Čak mi je i najbliža pokojnikova rodbina izjavila saučešće na zloj sreći koja me zadesila.

Oprostio sam se jedva nekako sa pogrebnim skupom i najednom se razvedrih setivši se da imam sarmu za ručak. Dobro sam se najeo.

U zdravlje!!!

Govornica

kostabednik | 28 Oktobar, 2017 19:48

- Čekajući svoj trenutak, slušao sam govore prethodnika i pratio reakcije okupljenih. A okupljeni su, većinom kao i ja, čekali da na njih dođe red. Neki su već govorili, pa su sada čekali nekog od svojih rođaka ili prijatelja da održe govor. Oni, koji su imali mnogo rođaka i prijatelja, imali su i veliku podršku tokom držanja govora. Bilo je i nekih nesrećnika čiji su prijatelji ili rođaci bili ti koji su pijani dobacivali, izlažući govornika podsmehu.

Da, niko ne ume tako da te ogovara i izlaže ruglu kao prisni i poverenju izabrani. Pravo da nam psuju majku i ostalu rodbinu, da nas časte najgorim uvredama , imaju naši bliski prijatelji i rođaci. Koliko sam puta čuo majku koja, sopstvenom detetu, psuje majku! Brata koji bratu, psuje i oca i majku.

Mogao bih o tome da govorim kada se popnem za govornicu. Mogao bih da kritikujem okupljene zbog svojatanja tuđih misli i ideja. Da prokažem recitatore citata koji izgovaraju napamet naučene misli želeći da se prikažu visprenim i obrazovanim.  

Onda, mogao bih svima da održim lekciju, kako treba život živeti, a ne čekati svoj red i slušati tuđe naklapanje.

Sa kakvim pravom bih to sebi mogao da dozvolim? Nemam to pravo. Koga je briga za isprazne, mediokritetske ispade omladinaca? Koga pogađa to što neki govore na stranom jeziku? Zašto bih ismevao omamljene mislioce i dokone domaćice?

 

Kada bih mogao da kažem nešto lepo i zanosno. Kada bih mogao da izbegnem patetiku i ostanem skroman i pristojan. Koliko je bitno ono što ću reći, toliko je bitno šta će rečeno reći o meni. Dođe mi da pobegnem. Video sam nekoliko njih koji su zbrisali. Pravdali su se svakakvim razlozima. Pravim i lažnim. A ja neću da bežim niti da se pravdam.

 

Zbog nekog, meni nejasnog, razloga ja ću Vas sada podsetiti na jednu zgodu iz Hašekovog, Dobrog vojnika Švejka:

 

- Švejk je posilni kod vojnog sveštenika. Taj sveštenik je notorna pijanica. Čitavog dana tera Švejka da, pod kojekakvim izgovorima, traži novac u zajam od sveštenikovih kolega oficira. U međuvremenu sveštenik se opio do ludila čekajući Švejkov povratak od, ko zna kojeg, kolege po redu. Konačno, dočekavši Švejka, vojni sveštenik poče  bezuspešno da pali muštiklu šibicom. Odustao je tek kada je potrošio celu kutiju šibica, sve pri tom govoreći:

- Neće, pa neće! To mi vi namerno duvate!

 

 

Smejem se glasno sa govornice u trenutku kada vlada muk iz publike. Kao vodom poliven progledam i vidim okupljene koji me sumnjičavo gledaju. Svaka nada mi je odlepršala.

Ma, nisam se nadao! Nisam očekivao. Nisam znao. I bolje da nisam. I kome je ovo sa govornicom palo na um? Kako sebi to da objasnim?

Zašto?

Dodaću samo:

Živela sloboda!


- U      Z D R A V LJ E ! ! !
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb