kostabednik

Razgovor, podsećanje i studenti medicine

kostabednik | 06 Decembar, 2018 20:33

 

 

 

  -      Šta, studenti medicine?

-      Nemam pojma. Ajd, beri te jagode!

-      Što si rekao, beri jagode?

-      Radi sira i vojne muzike.

-      Sreda, 5. decembar .

-      Šta pričaš, bre?

-      Nema jagoda za branje, 5. Decembar je!

-      A studenti medicine?

-      Tako mi je zvučao naslov.

-      Ej, ti više nemoj, vidiš da ti nije dobro.

-      A, o jagodama sam mislio kad sam se setio.

-      Čega si se setio?

-      Da ovo ovako radim.

-      Kakve to ima veze sa jagodama?

-      Znaš, ono pre, kad smo našli one jagode kod mrciništa? Tamo je, kao, ovo počelo.

-      Zašto govoriš tako čudno?

-      Ne znam, tako mi reči izlaze, mimo moje volje. Sve što se dešava je voljom Tvorca.

-      Daj, mani me tih ideja! Evo, ja ću da ćopam! Jel, Tvorac odlučio da ja sada ćopam?

-      Naravno.

-      E, onda neću da ćopam.

-      I to je On odlučio.

-      On je odlučio da ti kažeš ono o jagodama?

-      Ne, ja sam razmišljao o jagodama, a posle sam rekao.

-      Možda si ti u pravu za studente medicine.

-      Što?

-      Ti i jesi za proučavanje.

-      Misliš, zato što sam se prvi setio?

-      Ko kaže da si se prvi setio?

-      Evo, ti si puno čitao. Gde si čuo ovako nešto?

-          E, da znaš šta sve ljudi pišu ne bi ti bilo dobro! Kakve sam ja budalaštine pročitao ... Nemaš pojma!

-      Nego, to o jagodama je isto kao i ono sa vevericama.

-      Dokle ćeš me proganjati sa tim vevericama?

-      Jel i to Tvorac odlučio da vičeš onda kad si se naduvao lepila?

-      Malo si dosadan i sa tim lepilom!

-      Mada, znaš da sam i ja spominjao veverice u onom što pišem?

-      Ono o Kljusonu?

-      Aha!

-      Eto vidiš!

-      Šta?

-      Da nije Tvorca ti ne bi pisao o vevericama.

-      Nisu to te veverice! Ove sam ja video u šetnji. Stvarno! Nisam bio naduvan kao ti, pa da mi se pričinjava.

-      Ipak si ti za studente medicine.

-      Ne, nego si ti DOKTOR za studente!

-      Doktor Kosta!

-      Reko dosta!

-      Ajd, u zdravlje!

 

 

 

 

Prepričavanje

kostabednik | 14 April, 2019 09:38


 

 

Verujem da će ti biti zanimljiva ova priča. Ispričao mi je zajednički nam poznanik. Pogodićeš ko je. Kaže on meni ovako:

SLIKA I


- Krenem ja, pre par dana, u šetnju. Odem do starog bazena i izvadim cigaru. Taman sam hteo da je zapalim kad ugledam nekolicinu silikatnih cigala nepravilno naslaganih uz dno bazena duž one duže strane pokraj stepenica. To mi bi neobično. Počnem da istražujem teren i zaključim kako je grupa omladinaca pravila roštilj i ludorije. Vidim gde su ložili vatru. Zapazim par opušaka džointa i praznu kesicu od trave. Pušeći cigaru popnem se iz bazena kad, pored skakaonica, ugledam čitav džoint!

- Ovde on počinje da mi objašnjava kako nije pušio travu od kada je dobio decu. Ili je zapalio par puta, u neobičnim situacijama. Kako bilo, kaže, odluči on da povuče dva dima, pa šta bude.  – Pukla me je iz sve snage! Nastavlja mi priču. – Odlučim da javim ženi kako ću doći kasnije kući i počnem da šetam u krug, od bazena do brane na jezeru, pa na drugu stranu, nazad do bazena i opet tako. K’o lud!

Kad poče da mi se u glavi rađa ovakva pripovest:

SLIKA II

- Kiša me je naterala da počnem priču. Priča mi se najavljivala kroz Lajoša.

Vraćajući se iz svakodnevne šetnje, uspinjući se obodom doline, diveći se igri svetlosti sunčevih zraka koji iskosa dolinu obasjavaju, ugledao sam Lajoševu kuću. Ovo „kuća“ po mome nije baš tačno. Sama građevina je stara švapska vila. A lokacija pri dnu doline, uz potok, vilu je odvajalo od ulice nekoliko stotina metara. Meni je prikladniji naziv „Lajošev salaš“, iako to glupo zvuči pošto se nalazi u varoši. Ipak ta izolovanost od ostalih ušorenih kuća bila je dovoljna da mi probudi radoznalost. Uostalom, nikada nisam video žitelje kuće. Pa ti sad vidi!

Ovde se u priču umešao glavni lik ove priče. To, da se umeša u priču gde je lično glavni junak, govori već dosta o njemu. Neću ga još imenovati. Vratiću se na kišu koja pada. Da nema kiše sigurno bih već bio u šetnji. Onda bih ponovo video iz daljine „Lajošev salaš“ i priča bi počela da se razvija u mojim mislima. Tako bih bio sprečen da priču zabeležim. Ovako me je kiša koja od jutros pada naterala da ostanem u kući pišući. I priča ide dalje! Dakle, u priču ulazi Kljuson. Legenda. O njemu nikada niko ne bi napisao knjigu. O takvima se ne piše. Moja lenjost da izmišljam priču me je uputila na Kljuseta. Ko bude uporan, ovde će videti šta je taj sve u životu radio! Neki bi rekli –„Bolje da nije“ i iz moga neslaganja sa takvim mišljenjem Kljusetova priča će biti ispričana.

Dobro, dosta sam Vas gnjavio iščekivanjem. O Lajošu sam čuo od Kljuseta.  Lajoš je navodno bivši legionar koji je oženio Vijetnamku . Da l’ je Kljuse spominjao decu, nisam siguran. Nije važno. Priča je o Kljusonu, kao što rekoh. Dakle, da mi je neko pouzdaniji ispričao to za Lajoša verovatno bih verovao. Ovako...

Tako je bilo sa Uglješom. Često ga je pominjao, pokojni Kljuse - srećan bio ma gde bio! Bio sam klinac kada su doživljaji sa Uglješom bili aktuelni. Fora je u tome što je Uglješa crnac! Pravo ime mu se nije upamtilo. U vreme sedamdesetih godina dvadesetog veka crnac je u našoj varoši bio čudo. Dovukle ga barabe iz Beograda gde je Uglješa dospeo kao student. Uglješa je doneo marihuanu u varoš! Hipici su se radovali. Kljuse se radovao najviše od svih. Ta ga radost nije napustila do smrti. Oni zlobni bi rekli da ga je radost ubila. Ja kažem da ga je ubio heroin. Kljuse bio i ostao!

Tako Lajoš možda nije Lajoš. Voleo je Kljuse i da laže, naročito kada je pijan. Neki se doduše kunu da ga nikada nisu videli treznog. Za to znam da lažu. Svedok sam tome. Bio. Ali o tom po tom.

Trava koju je Uglješa doneo je pokrenula stvari. Njih 5-6 omladinaca,  sedamdesetih godina prošlog veka, puše travu! Varoški hipici prave klub. Oni koji su preživeli imaju znak i sada. Istetoviran hipi znak na nadlanici, na pregibu palca i kažiprsta. Sve u svemu, Uglješa je bio i otišao. Otišla je i trava. Potreba je ostala. Kljuse je naročito osećao potrebu, pa je nakon Uglješinog odlaska bio hronično jezivo pijan, krijući potrebu, glumeći tugu zbog rastanka.

Na ovom mestu je u priču ulazio Kepa, pa Duka, pa Švaba... Priča je pričala priče i ja bih se u pričama gubio.

Kiša me je naterala, ponavljam, ne znam zašto.

Količina priča je bila velika. Mene su brinule druge stvari. Priče koje znam mogu lako da iznesem, naročito one u kojima sam učestvovao. Brine me onaj deo koji ne znam. Jedino mi je palo na um da posetim preživele obeležene hipike i čujem kako je bilo. To mi daje moć, da unesem malo reda i redosleda u bivšim vremenima, prateći hronologiju saznavanja u vremenu sadašnjem.

Sad se držte!

Kako će se ova priča dalje odvijati zavisiće od moje upornosti, vremenskih prilika, rezultata „istraživanja“ na terenu, i drugih faktora kojih sada ne mogu da se setim!

Izdržao sam do večeri. Razmišljanje na temu Kljusetove priče došlo je do tačke kada sam prelomio. Priznajem da sam, nakon nekoliko sati od prethodno rečenog, mislio kako treba da odustanem. Ne znam. Hteo sam da izbegnem zanos koji me je često do sada pomeo i omeo. Onda sam popustio. Prelomna tačka je bio momenat kada sam listajući telefonski imenik, tražeći mogućeg svedoka Kljusetove mladosti, shvatio kako imam zeta pedeset i osmog godišta. On je morao nešto da zna!

Momentalno sam okrenuo sestrin broj. Proverio sam da li je zet kući i najavio se. „Čim pre“. Onda na putu do tamo smislim mudrost. Mogao bih  lepo sve što ne znam jednostavno da izmislim! Nema gnjavaže sa matorim hipicima. Neću trpeti njihove priče o njima umesto o Kljusetu. Neću brinuti zbog njihovog stanja. Odlutavanja. Samoveličanja. Neću morati da ih varam. Ne želim da oni znaju šta mi je cilj. Siguran sam da od istine ne bi ostalo ništa kada bi znali za moju nameru da pišem o Kljusetu.

Sve sam ovo smislio u hodu do sestrine kuće. Smislio sam i da onda to što sam smislio zabeležim. A onda sam se setio Ljubice. Ona je nekoliko godina bila nešto kao Kljusetova žena. Prisećajući se njenog lika mutno sam je povezivao sa Pacovom. Njega moj zet mora da zna. Kljuse mi je jednom pomenuo da je u zavadi sa tim Pacovom. Nešto oko žena. Potencijalno zanimljivo. Pitanja je mnogo. Naročito o Kljusetovom društvu sa tetovažom.  Nije mi toliko bitno da pričam o travi. Alkoholu. Tabletama i ampulama. Želim da osetim kako je bilo. Zbog čega je sin, partizanske penzionerke u činu majora, postao Kljuse? Šta mu je bilo sa ocem? Kakav je bio đak?

Kada sam stigao do sestrine kuće shvatih da sam se ipak zarazio. Neće biti ništa od izmišljanja. Odigraću ples sa matorim hipicima! Goniću sebe onoliko koliko me potera bude vodila.

Eto, sa takvim mislima sam se prostro pred sestru i zeta. Znao sam da ću  reći više nego što ću čuti. I to sam im i rekao. Zet mi nije pomogao. Malo je znao o Kljusetu. Ono sa Pacovom je ispao ćorak. Za Ljubicu nije čuo. Ipak stvorio sam sliku. Osetio sam zetova sećanja o tom vremenu, mladosti, muzici. Uglješe se sećao i on. Doduše, po zetovoj priči, Uglješa je ovde išao u srednju školu. To mi je malo sumnjivo. Videćemo šta je istina.  Začudo, Lajoš jeste Lajoš koji je pobegao iz legije i doveo ženu Vijetnamku. Zet mi je pojasnio da su njihova deca Vijetnamci koji se sada bave servisiranjem bele tehnike po varoši. Ti Vijetnamci su bili još jedna od atrakcija, nalik Uglješi, u varoši negdašnjoj. Kljuse nije lagao ovaj put! Nisam bio nezadovoljan kada sam odlazio kući.

 

Dok sam pešačio razmišljao sam kako ne smem žuriti sa pisanjem. Moram gustirati i natenane, smisleno, prikazivati događanja prateći nit priče. Kada bih samo znao način da poentiram na kraju. Kako da zaokružim sve što mi je na umu?

SLIKA III

Iz misli me je trgao Kosta. – Gde si čoveče, nisam te video sto godina! On voli da se predstavlja kao Kostabednik te ga tako pozdravih. – O, Kostabedniče odkud ti?

- Dosadilo mi je više da šetam do jezera pa teram po gradu! Kako si? Jel pišeš nešto?

- Nećeš mi verovati, baš smišljam dobru stvar, kad ti kažem o čemu je, tačnije o kome je, mislićeš da sam poludeo! Doduše ti znaš da sam lud ali ... Rešio sam da pišem o Kljusonu!

- Au! Pa, gde njega nađe? Mada ima tu priča da se usereš. Kao biografija ili ... ?

- Hteo bih paralelno da pišem kako od preživelih hipika saznajem ono što ne znam i dodajem ono što znam, nekako hronološki. Nisam još načisto. Baš sam sad mislio kako moram biti strpljiv. Znaš kad mene ponese ...

- Ja zato i ne pišem. Mrzi me. A imam strašnu ideju za film. Kao scenario. Tačno mogu da vidim celu stvar. Počinje sa onom pričom o makazama. Znaš ono što sam sanjao kao klinac!

- Pa to sam čitao! Dao si mi da pročitam onda kad smo sedeli kod Jace na pijaci. Baš si opsednut tim snom!

- To treba da mi bude trade mark! Kao neki fazon. Hoćeš da ti pričam kako počinje taj moj film?

- Ajde, da zaboravim na Kljusona, ponelo me žešće pa da malo oladim! Pričaj.

- Ima tu više likova koji se pojavljuju. Svaki ima priču. Prvi je Psihopata ...

- Ha! Psihopata! E, i ti si lud ...

- Jeste, pravi psihopata. Kao, on se budi pošto je sanjao onaj san sa makazama. * Ide san*

- NALAZI SE U KUHINJI U STANU IZNAD SVOG, GDE ŽIVI NJEGOVA TETKA. LEĐIMA JE OKRENUT KUHINJSKIM ELEMENTIMA, A ZA STOLOM ISPRED NJEGA SEDE TETKA I  NJENA KOLEGINICA. ONE BESKRAJNO PRIČAJU. SVE IZGLEDA IZBLEDELO I ŽUĆKASTO KAO NA STARIM CRNO-BELIM FOTKAMA. ODJEDNOM PRIMEĆUJE KAKO SE VRATA KUHINJSKOG ELEMENTA IZA NJEGA OTVARAJU TEK TOLIKO DA KROZ NJIH PROĐE RUKA (ŠVALERA!?), KOJA DRŽI VELIKE KROJAČKE MAKAZE I DODAJE MU IH IZA LEĐA.

OVAJ SAN SE PONOVIO NEKOLIKO PUTA I SVAKI SE PUT PRESTRAVLJEN BUDIO.

 

-Psihopata je inače alkos i tabletoman. Na poslu ga kinji šef. Budala koja razmišlja samo o kladionici i kvotama. Ubija Psihopatu u pojam, glupošću i zaludnošću. Psiho je podstanar, samac, prinuđen da zbog plate ćuti i trpi maštajući kako će postati poznati i priznati pesnik. Jede slabo, slabo jebe, puno pije i guta lekove za smirenje. Cuga van posla. Zbog posla pije lekove. Vikendom sve pomeša pa piše pesme!

Elem, probudio se prestravljen snom  koji ga od detinjstva proganja. Popio je par tableta i duplu rakiju iz čaše za vodu. Utvrdio je kako nema inspiracije za pisanje poezije i upalio radio. Sa radija je čuo reklamu za sajam. Odlučio se da ode na sajam pošto su im u firmi podelili ulaznice gratis. Hteo je da ulaznicu proda radi cuge ali niko nije hteo da kupi. E, ubiće dan putujući vozom na sajam! I onako ima mesečnu voznu kartu zbog posla. Popiće koje piće i promuvaće se malo. Tako je Psihopata otpešačio do stanice. Voz nije kasnio i on je seo u prvi prazan kupe ...

- Nije ti loša priča. Verujem da ima još ali ja ovde skrećem, čekaju me kod kuće, pa ...

- Ok! Ja idem dalje ovamo. Hoćeš mi dati da vidim to što pišeš o Kljusetu?

- Važi. A ti ćeš mi nastaviti priču kad se vidimo. Zvaću te čim pre. Samo da obazrivo sastavim kakav takav početak. Kažem ti, ne bih da me ponese. Počnem onda da brljavim i žurim. Bla, bla! Vidimo se!

- Čujemo se. U zdravlju!

- Tako on meni detaljno priča kako ide njegova priča, a ja je tebi pričam. Elem, kaže kako je uvideo da će priča biti podugačka pa je zato pošao prema železničkoj stanici. Taman će stići na voz za Mitrovicu. Planirao je da pre polaska popuši ostatak pronađenog džointa, otputuje, prošeta po Mitrovici i vrati se sledećim vozom nazad. Dok je pešačio počeo je da odustaje od priče o Kljusonu ali mu je ona priča Kostabednika postajala sve zanimljivija.

Da te više ne bih davio kako je priča detaljno išla u njegovom izvođenju, ja ću ti je prepričati.

SLIKA IV

Taj psihopata u kupeu voza upoznaje nepoznatog pisca, rekreativnog pušača trave i slatku žensku, neostvarenu auto-trkačicu i šmrkačicu kokaina. Svi putuju na sajam iz izvesnih, nebitnih razloga. Tokom puta zajedno cugaju. Jedino psihopata uz cugu, prvo sa piscem dune travu u klonji, a posle nekog vremena, kada pisac ponovo ode po piće, šmrkne crtu koke sa ženskom. Od svega toga psihopata sasvim pobrljavi u sebi. Spolja se ponaša kao robot. Ćuti i prati ovo dvoje po sajmu.

Ovde ide zaplet.

Direktor sajma raznim marifetlucima uspeva da proneveri blizu milion eura u kešu. Puno koferče para! Da ne bi lično nosio koferče on angažuje radnika obezbeđenja da mu ponese novac do kola. Međutim potera ga nužda pa uđe u toalet da se olakša. Bezbednjak ga sa parama čeka ispred. Majstori na obližnjem štandu sklapaju izložene kuhinjske elemente. Psihopata i ono dvoje prolaze tuda baš u trenutku kada jedan od majstora, kroz vratanca protura ruku sa makazama, koje bi hteo da doda drugom kolegi, govoreći – Uplatio sam siguricu na kladionici, biće para!

Psihopata tada pobrljavi, van sebe, ščepa makaze i počne da ubada sve oko sebe urlajući – Evo ti kladionica, evo ti tiket govno prokleto! Na to onaj bezbednjak spusti koferče i pohrli nesebično da se otima sa psihopatom o makaze. Naduvani pisac ščepa koferče sam sebi se čudeći. Našmrkana vozačica povuče naduvanog pisca pravo do opasnog automobila parkiranog na štandu pored. Sedaju u kola i punom brzinom, uz škripu točkova, ženska izjuri sa sajma kroz masu ljudi vozeći savršeno. Dok jure gradom pisac se doseti.

Sa druge strane Dunava ima vikendicu skrivenu u brdima. Kao suvozač na reliju daje uputstva ženskoj koja ne spušta nogu sa gasa. Srećno i uspešno umaknu i sakriju se u vikendici. Podele pare tako da, pisac objavi ovu priču i proslavi se, ženska sredi auto za trke i proslavi se, psihopata završi u ludnici gde mu je i mesto.

– Eto, tako mi poznanik ispriča priču koju je, počeo da smišlja na bazenu, a dovršio je pešačeći ka železničkoj stanici. Kaže kako je bio baš zadovoljan kako je dobru priču smislio pa, pošto je kupio voznu kartu, popuši ostatak pronađenog džointa. Pope se potom u pristigli voz, otvori vrata kupea i prestravi se! U kupeu je ugledao samog sebe probodenog makazama! Pobegao je glavom bez obzira i obećao sebi da više nikad neće pušiti travu. Ni za živu glavu!

Ti sada sigurno znaš ko je taj poznanik koji mi je ovo ispričao.

Čujemo se.

U zdravlju!!!

 

 

Peta dimenzija

kostabednik | 31 Maj, 2019 13:13

 

 Postoji mesto gde je sve moguće. Gde deca i drveće rastu naopačke. Mesto gde ravnine postaju dubine. Neograničenost duginih boja postaje crna i bela. Na tom mestu muzika svira u tišini. Tamo nevidljivo postaje groteskno jasno.

Okreni se unutra i uđi u maštu.

Tamo je sve moguće.

 Uđi u sebe.

Otvori se iznutra. 

 

U zdravlju!!!

Kad sam umro

kostabednik | 29 Septembar, 2019 13:14


 

Ukratko, hteo sam da krenem kada je ponovo počela da pada kiša, pa sam ostao. A, pre par nedelja je umro Sreta, spominjao sam ti ga u onoj pesmici o Jožljiki

– Dobro kaže stari drugar Sreta

Koristi noževe dobrog kvaliteta

Da bi lakše seko!

Setih se da sam i ja jednom tako umro. Sada ću ti ispričati kako je to bilo.

Beše to nekoliko dana po uskrsu. Prethodne večeri sam se strašno napio te se probudih još uvek pijan. Osetio sam veliku glad što beše neobično jer obično osećam veliku žeđ. No, eto bio sam gladan. U frižideru je bilo nešto zapečenog pasulja i mladog luka, a na stolu gomila farbanih jaja. Uzeo sam i majonez. Nažderah se kao svinja i povrh svega pojedoh i poslednje parče torte koje se vuklo još od mog rođendana. Ponovo padoh u san. Iz tog sna  se neću probuditi. Moja je pokojna majka pričala posle kako su joj lekari rekli da mi nije bilo spasa, pošto je šlog bio strašno jak. Krivica je bila moja. Pijanstvo, prežderavanje, dehidracija, ugrušak, tras!

Ovde se priča pretvara u komediju.

Pošto je čuo vest o mojoj smrti, brat od ujaka, filozof i vlasnik izdavačke kuće, objavi javno saopštenje, istovremeno naglašavajući veličinu moga neotkrivena genija. To je pokrenulo lavinu objava i otkrovenja. Poredili su me sa nobelovcima, nalazili vizije, proročke misli, visokoumne istine, pohrliše na mrtvački odar kao na poklonjenje.

Neprilika je što u meni počeše da se razvijaju, bujaju, nadimaju gasovi, izazvani strašnim bućkurišem u stomaku. Oko mene stade da se širi smrad. Svi su se pravili kako ne osećaju ništa osim ogromne tuge zbog moje prerane smrti. A, narod se okupio u velikom broju pa se kolona hodočasnika produžila van dvorišta kuće niz ulicu. Tek su počeli da pristižu autobusi iz unutrašnjosti a očekivao se i masovan dolazak hodočasnika iz inostranstva. Smrad je u međuvremenu bio sve jači i jači. Svi su plakali. Predsednik države videvši dobru priliku za samopromociju pade u nesvest kada je prišao sanduku! Objaviše opštu žalost. Predsednik, pošto se povratio od smrada, donese deklaraciju kojom se moja kuća proglašava nacionalnim blagom koje se ima zapečatiti kako bi se sačuvalo. Mene neće sahranjivati već ću se sam slobodno raspadati u miru i tišini.

 

Ostah da trunem u smradu!

U zdravlje!

 

«Prethodni   1 2
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb