kostabednik

Lajoš - Vreme Kljusona 1

kostabednik | 15 Januar, 2016 09:31



Lajoš

Kiša me je naterala da počnem priču. Priča mi se najavljivala kroz Lajoša.
Vraćajući se iz svakodnevne šetnje, uspinjući se obodom doline, diveći se igri svetlosti sunčevih zraka koji iskosa dolinu obasjavaju, ugledao sam Lajoševu kuću. Ovo „kuća“ po mome nije baš tačno. Sama građevina je stara švapska vila. A lokacija pri dnu doline, uz potok, vilu je odvajalo od ulice nekoliko stotina metara. Meni je prikladniji naziv „Lajošev salaš“, iako to glupo zvuči pošto se nalazi u varoši. Ipak ta izolovanost od ostalih ušorenih kuća bila je dovoljna da mi probudi radoznalost. Uostalom, nikada nisam video žitelje kuće. Pa ti sad vidi!
Ovde se u priču umešao glavni lik ove priče. To, da se umeša u priču gde je lično glavni junak, govori već dosta o njemu. Neću ga još imenovati. Vratiću se na kišu koja pada. Da nema kiše sigurno bih već bio u šetnji. Onda bih ponovo video iz daljine „Lajošev salaš“ i priča bi počela da se razvija u mojim mislima. Tako bih bio sprečen da priču zabeležim. Ovako me je kiša koja od jutros pada naterala da ostanem u kući. I priča ide dalje! Dakle, u priču ulazi Kljuson. Legenda. O njemu nikada niko ne bi napisao knjigu. O takvima se ne piše. Moja lenjost da izmišljam priču me je uputila na Kljuseta. Ko bude uporan, ovde će videti šta je taj sve u životu radio! Neki bi rekli –„Bolje da nije“ i iz moga neslaganja sa takvim mišljenjem Kljusetova priča će biti ispričana.
Dobro, dosta sam Vas gnjavio iščekivanjem. O Lajošu sam čuo od Kljuseta.  Lik je navodno bivši legionar koji je oženio Vijetnamku . Da l’ je spominjao decu, nisam siguran. Nije važno. Priča je o Kljusonu, kao što rekoh. Dakle, da mi je neko pouzdaniji ispričao to za Lajoša verovatno bih verovao. Ovako...
Tako je bilo sa Uglješom. Često ga je pominjao, pokojni Kljuse - srećan bio ma gde bio! Bio sam klinac kada su doživljaji sa Uglješom bili aktuelni. Fora je u tome što je Uglješa crnac! Pravo ime mu se nije upamtilo. U vreme sedamdesetih godina dvadesetog veka crnac je u našoj varoši bio čudo. Dovukle ga barabe iz Beograda gde je Uglješa dospeo kao student. Uglješa je doneo marihuanu u varoš! Hipici su se radovali. Kljuse se radovao najviše od svih. Ta ga radost nije napustila do smrti. Oni zlobni bi rekli da ga je radost ubila. Ja kažem da ga je ubio heroin. Kljuse bio i ostao!
Tako Lajoš možda nije Lajoš. Voleo je Kljuse i da laže, naročito kada je pijan. Neki se doduše kunu da ga nikada nisu videli treznog. Za to znam da lažu. Svedok sam tome. Bio. Ali o tom po tom.
Trava koju je Uglješa doneo je pokrenula stvari. Njih 5-6 omladinaca oko šezdesetog godišta puše travu! Varoški hipici prave klub. Oni koji su preživeli imaju znak i sada. Istetoviran hipi znak na nadlanici, na pregibu palca i kažiprsta. Sve u svemu, Uglješa je bio i otišao. Otišla i trava. Potreba je ostala. Kljuse je naročito osećao potrebu, pa je nakon Uglješinog odlaska bio hronično jezivo pijan, krijući potrebu, glumeći tugu zbog rastanka.
Na ovom mestu je u priču ulazio Kepa, pa Duka, pa Švaba... Priča je pričala priče i ja bih se u pričama gubio.
Kiša me je naterala, ponavljam, ne znam zašto.
 Količina priča je bila velika. Mene su brinule druge stvari. Priče koje znam mogu lako da iznesem, naročito one u kojima sam učestvovao. Brine me onaj deo koji ne znam. Jedino mi je palo na um da posetim preživele obeležene hipike i čujem kako je bilo. To mi daje moć, da unesem malo reda i redosleda u bivšim vremenima, prateći hronologiju saznavanja u vremenu sadašnjem.
 Sad se držte!
Kako će se ova priča dalje odvijati zavisiće od moje upornosti, vremenskih prilika, rezultata „istraživanja“ na terenu, i drugih faktora kojih sada ne mogu da se setim!
U   ZDRAVLJE!!!

Potera - Vreme Kljusona 2

kostabednik | 25 Januar, 2016 15:30

Izdržao sam do večeri. Razmišljanje na temu Kljusetove priče došlo je do tačke kada sam prelomio. Priznajem da sam, nakon nekoliko sati od prethodno rečenog, mislio kako treba da odustanem. Ne znam. Hteo sam da izbegnem zanos koji me je često do sada pomeo i omeo. Onda sam popustio. Prelomna tačka je bio momenat kada sam listajući telefonski imenik, tražeći mogućeg svedoka Kljusetove mladosti, shvatio kako imam zeta pedeset i osmog godišta. On je morao nešto da zna!

Momentalno sam okrenuo sestrin broj. Proverio sam da li je zet kući i najavio se. „Čim pre“. Onda na putu do tamo smislim mudrost. Mogao bih  lepo sve što ne znam jednostavno da izmislim! Nema gnjavaže sa matorim hipicima. Neću trpeti njihove priče o njima umesto o Kljusetu. Neću brinuti zbog njihovog stanja. Odlutavanja. Samoveličanja. Neću morati da ih varam. Ne želim da oni znaju šta mi je cilj. Siguran sam da od istine ne bi ostalo ništa kada bi oni znali da pišem o Kljusetu.

Sve sam ovo smislio u hodu do sestrine kuće. Smislio sam i da onda to što sam smislio zabeležim. A onda sam se setio Ljubice. Ona je nekoliko godina bila nešto kao Kljusetova žena. Prisećajući se njenog lika mutno sam je povezivao sa Pacovom. Njega moj zet mora da zna. Kljuse mi je jednom pomenuo da je u zavadi sa tim Pacovom. Nešto oko žena. Potencijalno zanimljivo. Pitanja je mnogo. Naročito o Kljusetovom društvu sa tetovažom.  Nije mi toliko bitno da pričam o travi. Alkoholu. Tabletama i ampulama. Želim da osetim kako je bilo. Zbog čega je sin, boračke penzionerke u činu majora, postao Kljuse? Šta mu je bilo sa ocem? Kakav je bio đak?

Kada sam stigao do sestrine kuće shvatih da sam se ipak zarazio. Neće biti ništa od izmišljanja. Odigraću ples sa matorim hipicima! Goniću sebe onoliko koliko me potera bude vodila.

Eto, sa takvim mislima sam se prostro pred sestru i zeta. Znao sam da ću  reći više nego što ću čuti. I to sam im rekao. Zet mi nije pomogao. Malo je znao o Kljusetu. Ono sa Pacovom je ispao ćorak. Za Ljubicu nije čuo. Ipak stvorio sam sliku. Osetio sam zetova osećanja o tom vremenu, mladosti, muzici. Uglješe se sećao i on. Doduše, po zetovoj priči, Uglješa je ovde išao u srednju školu. To mi je malo sumnjivo. Videćemo šta je istina.  Začudo, Lajoš jeste Lajoš koji je pobegao iz legije i doveo ženu Vijetnamku. Zet mi je pojasnio da su njihova deca Vijetnamci koji se sada bave servisiranjem bele tehnike po varoši. Ti Vijetnamci su bili još jedna od atrakcija, nalik Uglješi, u varoši negdašnjoj. Kljuse nije lagao ovaj put! Nisam bio nezadovoljan kada sam odlazio kući.

 

U   ZDRAVLJE!!!

Normal 0 21 false false false SR X-NONE X-NONE
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb