Lajoš
Kiša me je naterala da počnem priču.
Priča mi se najavljivala kroz Lajoša.
Vraćajući se iz svakodnevne šetnje,
uspinjući se obodom doline, diveći se igri svetlosti sunčevih zraka koji iskosa
dolinu obasjavaju, ugledao sam Lajoševu kuću. Ovo „kuća“ po mome nije baš
tačno. Sama građevina je stara švapska vila. A lokacija pri dnu doline, uz
potok, vilu je odvajalo od ulice nekoliko stotina metara. Meni je prikladniji
naziv „Lajošev salaš“, iako to glupo zvuči pošto se nalazi u varoši. Ipak ta
izolovanost od ostalih ušorenih kuća bila je dovoljna da mi probudi
radoznalost. Uostalom, nikada nisam video žitelje kuće. Pa ti sad vidi!
Ovde se u priču umešao glavni lik ove
priče. To, da se umeša u priču gde je lično glavni junak, govori već dosta o
njemu. Neću ga još imenovati. Vratiću se na kišu koja pada. Da nema kiše
sigurno bih već bio u šetnji. Onda bih ponovo video iz daljine „Lajošev salaš“
i priča bi počela da se razvija u mojim mislima. Tako bih bio sprečen da priču zabeležim.
Ovako me je kiša koja od jutros pada naterala da ostanem u kući. I priča ide
dalje! Dakle, u priču ulazi Kljuson. Legenda. O njemu nikada niko ne bi napisao
knjigu. O takvima se ne piše. Moja lenjost da izmišljam priču me je uputila na
Kljuseta. Ko bude uporan, ovde će videti šta je taj sve u životu radio! Neki bi
rekli –„Bolje da nije“ i iz moga neslaganja sa takvim mišljenjem Kljusetova
priča će biti ispričana.
Dobro, dosta sam Vas gnjavio
iščekivanjem. O Lajošu sam čuo od Kljuseta.
Lik je navodno bivši legionar koji je oženio Vijetnamku . Da l’ je
spominjao decu, nisam siguran. Nije važno. Priča je o Kljusonu, kao što rekoh.
Dakle, da mi je neko pouzdaniji ispričao to za Lajoša verovatno bih verovao.
Ovako...
Tako je bilo sa Uglješom. Često ga je
pominjao, pokojni Kljuse - srećan bio ma gde bio! Bio sam klinac kada su
doživljaji sa Uglješom bili aktuelni. Fora je u tome što je Uglješa crnac!
Pravo ime mu se nije upamtilo. U vreme sedamdesetih godina dvadesetog veka
crnac je u našoj varoši bio čudo. Dovukle ga barabe iz Beograda gde je Uglješa
dospeo kao student. Uglješa je doneo marihuanu u varoš! Hipici su se radovali.
Kljuse se radovao najviše od svih. Ta ga radost nije napustila do smrti. Oni
zlobni bi rekli da ga je radost ubila. Ja kažem da ga je ubio heroin. Kljuse
bio i ostao!
Tako Lajoš možda nije Lajoš. Voleo je
Kljuse i da laže, naročito kada je pijan. Neki se doduše kunu da ga nikada nisu
videli treznog. Za to znam da lažu. Svedok sam tome. Bio. Ali o tom po tom.
Trava koju je Uglješa doneo je
pokrenula stvari. Njih 5-6 omladinaca oko šezdesetog godišta puše travu!
Varoški hipici prave klub. Oni koji su preživeli imaju znak i sada. Istetoviran
hipi znak na nadlanici, na pregibu palca i kažiprsta. Sve u svemu, Uglješa je
bio i otišao. Otišla i trava. Potreba je ostala. Kljuse je naročito osećao
potrebu, pa je nakon Uglješinog odlaska bio hronično jezivo pijan, krijući
potrebu, glumeći tugu zbog rastanka.
Na ovom mestu je u priču ulazio Kepa,
pa Duka, pa Švaba... Priča je pričala priče i ja bih se u pričama gubio.
Kiša me je naterala, ponavljam, ne
znam zašto.
Količina priča je bila velika. Mene su brinule
druge stvari. Priče koje znam mogu lako da iznesem, naročito one u kojima sam
učestvovao. Brine me onaj deo koji ne znam. Jedino mi je palo na um da posetim
preživele obeležene hipike i čujem kako je bilo. To mi daje moć, da unesem malo
reda i redosleda u bivšim vremenima, prateći hronologiju saznavanja u vremenu
sadašnjem.
Sad se držte!
Kako će se ova priča dalje odvijati
zavisiće od moje upornosti, vremenskih prilika, rezultata „istraživanja“ na
terenu, i drugih faktora kojih sada ne mogu da se setim!
U
ZDRAVLJE!!!
Trekbekovi (0)