kostabednik

San i požar

kostabednik | 17 Decembar, 2009 09:15

 

   NE PREPORUČUJEM DALJE ČITANJE MLADJIMA OD 18 GODINA!

 

  Rođen sam 1968. Prva sećanja  su mi san, požar i davljenje!

             

   

 


                              

               

NALAZIM SE U KUHINJI, U STANU IZNAD MOG, GDE ŽIVI MOJA TETKA. LEĐIMA SAM OKRENUT KUHINJSKIM ELEMENTIMA A ZA STOLOM ISPRED MENE SEDE TETKA I NEKA NJENA KOLEGINICA. ONE BESKRAJNO PRICAJU. SVE IZGLEDA IZBLEDELO I ŽUCKASTO KAO NA STARIM CRNO-BELIM FOTKAMA. ODJEDNOM, PRIMEĆUJEM KAKO SE VRATA KUHINJSKOG ELEMENTA IZA MENE OTVARAJU, TEK TOLIKO DA KROZ NJIH PROĐE RUKA (ŠVALERA!?) KOJA DRŽI VELIKE KROJAČKE MAKAZE I DODAJE MI IH IZA LEĐA.

         OVAJ SAN SE PONOVIO NEKOLIKO PUTA I SVAKI SAM SE PUT PRESTRAVLJEN BUDIO.

 

                                                

                

BIO JE PAKLENO VREO LETNJI DAN, RANO POPODNE, KADA SAM POSLE RUČKA PUŠTEN U DVORIŠTE ISPRED ZGRADE DA SE IGRAM. KAKO NIJE BILO NIKOG OD DECE NAPOLJU KRIŠOM SAM SE ZAPUTIO IZA ZGRADE KOJA SE NALAZILA SA DRUGE STRANE DVORIŠTA. TAMO, TAKOĐE, NIJE BILO NIKOG. A JA, IMAJUCI UTISAK DA SAM SAM NA SVETU, UĐOH U OGRAĐENO GRADILIŠTE. DA VIDIM ŠTA IMA. NAĐEM NEKO BURE, KAO ZA NAFTU, I PREVRNEM GA. VEOMA POLAKO IZ BURETA, KROZ OTVOR ZA ČEP, POČE DA ISTICE GUSTA, CRNA TEČNOST. KOPKALO ME JE PITANJE

- DA LI TO MOŽE DA SE ZAPALI?

PROŠETAO SAM PO OKOLINI I NAŠAO ZGAŽENU KUTIJU ŠIBICA U KOJOJ JE OSTALO JEDNO PALIDRVCE. VRATIM SE NAZAD DO BURETA, ISPRED KOJEG SE RAŠIRILA CRNA TEČNOST, ZAPALIM ŠIBICU I BACIM JE NA KATRANASTU MASU. PLAMEN JE VEOMA SPORO POČEO DA SE ŠIRI. SHVATIVŠI MOGUĆU OPASNOST ODEM IZA BARAKE PO CIGLE KOJE SAM HTEO DA BACIM NA PLAMEN I UGASIM GA. NOSEĆI PO POLA CIGLE  U OBE RUKE, DRŽEĆI IH  U VISINI RAMENA, KRENEM PREMA BARACI. BILA JE OD TLA IZDIGNUTA NA DRVENE STUBIĆE I IZA NJE JE GORELA VATRA.

ODJEDNOM EKSPLOZIJA, VATRA KOJA SUKLJA ISPOD BARAKE, CIGLE KOJE MI ISPADAJU IZ RUKU I BEZGLAVI BEG KUĆI. MAJKA SE ČUDI ŠTO SAM TAKO BRZO DOŠAO, A JA KAŽEM KAKO NEMA DECE NAPOLJU.  ĆUTIM.

IZAĐEM NA PROZOR I VIDIM GUST OBLAK CRNOG DIMA KOJI SE DIŽE IZNAD ZGRADE PREKO PUTA. U TOM SE ČUJE SIRENA ZA UZBUNU SA VATROGASNOG TORNJA U BLIZINI!

         SUTRADAN SAM, PONOVO KRIŠOM, OTIŠAO NA GRADILIŠTE I RAZGLEDAO ZGARIŠTE BARAKE DIVEĆI SE SVOM DELU.

POSLE SAM, DUGO, DUGO, STREPEO DA ME NE OTKRIJU.                                                          

 

O    DAVLJENJU  SUTRA

 

              U                 Z    D   R   A   V   LJ   E        !       !       !

Davljenje

kostabednik | 18 Decembar, 2009 08:17

                                      

         Ovde ću napraviti time-out u svrhu pojašnjenja onih, mojih, davno prošlih vremena. Tada je socijalistička izgradnja, pod komandom Tita i partije, dosegla nivo kada se ubiru plodovi i narod slavi napredak. Pod električnim svetlom kupuju prve televizore i radio aparate sa gramofonima oni koji su učili školu pod petrolejkom lampom i radio slušali na ulici preko razglasa. Vozi se narod u sopstvenim automobilima, fićama i tristaćima. Svima je bolje, nekima više, nekima manje.

         Elem, davljenje. Moj je otac bio od onih kojima je više bilo dobro. (Nekakav sekretar komiteta.) Toga dana, službenim kolima sa vozačem, me je odveo u obližnje izletište nekoliko kilometara udaljeno od grada. Tamo i danas postoji napušten i uništen bazen, obrastao drvećem i korovom,  gde se tada vojska takmičila u plivanju. Ubrzo posle je zatvoren i prepušten vremenu. Ali tog dana je radio. To je jedino moje secanje na taj bazen u funkciji. Mnoštvo naroda, kupači i takmičari u velikom bazenu. Odmah pored velikog, je mali plitki bazenčić  sa decom koja se brčkaju. Kratko smo se tu zadržali i produžili do veštačkog jezera gde je bio restoran uz vodu, sa stolovima na pontonima. Ćale je seo sa šoferom i jos nekima za sto u restoranu, naručio za mene sok i njima šta piju. Bilo mi je dosadno pa sam izašao da prošetam po pontonima na vodi. Baš je bilo lepo! Odem na kraj pontona isprskan vodom, čujem tatu kako nešto priča, čučnem uz ivicu i gledam talasiće. Malo sam se nagnuo i kao da se ponton nakrivio, ja upadam pod vodu, batrgam, vidim površinu vode iznad sebe i nešto me vuče napolje. Zakašljan izbacujem vodu. Svi viču. Sagledavam devojčicu, od nekih desetak godina, koja me je povukla iz vode i izbezumljenog oca koji me je izvukao na ponton. Grde me i ja plačem.

 

                            SUTRA-OBDANISTE

 

              U             Z    D    R    A   V   LJ   E   !    !    !

OBDANISTE

kostabednik | 19 Decembar, 2009 11:32

                               OBDANIŠTE

                            

 

 

                                          

 

 

Od početka sa obdaništem sam bio u lošim odnosima.Tog jutra kada me je majka povela u obdanište sećam se jako dobro. Mama je radila u opštini, kao daktilograf, na par stotina metara od obdaništa, i tog jutra me povela tamo, kada je krenula na posao. Zgrada je bila stara švapska kuća na uglu, sa velikim dvorištem ograđenim zidom, do jedne, i kućom, do druge ulice. Čelo bašte je takođe bio zid a pomoćne zgrade su bile duž četvrte strane dvorišta. Bio je tu i mali betonski bazen, večito prazan, sa ponekom žabom, koja bi se zlokobno pojavila iz rupe za odvod i izazvala vrisku uplašene dečurlije. Ja sam imao ambiciju da žabu ubijem ali se ona, kao za pakost, uvek sklanjala na vreme. Uopšte, bio sam divlje i sumanuto dete, razmaženo i besno.

Dakle, tog jutra me mama ostavila vaspitačicama, koje su se prenemagale, i otišla na posao. Bio sam jako nesrećan kada su me poseli na stolicu u trpezariji da sa ostalom decom doručkujem. Za doručak su izneli hleb namazan pekmezom i čaj. Nisam voleo 'leba i pekmeza i odbijam da jedem, vaspitačica me tera a ja neću, raspali mi dve šamarčine i ja plačem i jedem.

Posle u dvorištu se igramo. Mi dečaci od 3 do 6 godina, partizana i nemaca, a devojčice istog uzrasta, se igraju ,onog, lastiša i školice.

Iako je od rata prošlo više od 25 godina svi su se još uvek palili na partizane, filmove, stripove, Mirko i Slavko u ediciji NIKAD ROBOM. Tito mi je idol, želim da sam pionirski kurir, bombaš, da idem u juriš i junački poginem.

E, u igri partizana i nemaca, naravno, niko neće da bude nemac. Junački jurišamo sa jednog na drugi kraj dvorišta i kao pucamo i ponekad  padamo pokošeni neprijateljskim rafalima. Ja dajem sve od sebe, kako bih bio najbolji  junak, dok mi vaspitačice ne zabrane igru, pošto sam se mnogo oznojao i isprljao. Duboko nesrećan uhvatim prvu priliku i klisnem kod mame u opštinu, plačući.

Kao što rekoh sa obdaništem sam imao mnogo problema.

Pomenuću još, jednu kajsiju u tom dvorištu obdaništa, gde sam jedne sezone neumorno, bezuspešno, pokušavao da skočim i dohvatim jedan zeleni plod... i tuče.

Tukao sam se stalno. Bolje reći, tukao sam stalno nekih par ludaka koji su crtali kukaste krstove i one iz zabavišta što dolaze popodne.

Jednom sam se svesno upiškio u gaće kada sam za kaznu stajao u ćosku.

Prestravljeni smo primali neke silne vakcine i bežali od zubara.

Ja sam bežao i inače i bio na zlom glasu. Bio sam naravno zaljubljen u jednu devojčicu i tukao svakog dečaka koji bi je pipno. Svakako, bilo je par jačih i starijih koji bi me izlemali a ja ih posle ,podmuklo, udario pa pobegao ili pogodio ciglom, kamenom, pa pobegao.

Bio sam strašno brz, a i sada sam.

TOLIKO O OVOM.

 

 

 

           U       Z D R A V LJ E ! ! !             

 

                         

Prvo pijanstvo

kostabednik | 20 Decembar, 2009 13:37

 
 
 
 
                                                 
 
U ovoj priči o prvom pijanstvu, jednu činjenicu  moram reći: Ispijanje alkoholnih pića u jugoslovenskom narodu ondašnjem, a srpskom pogotovo, ritual je bio i ostao  SVAKOPOVODNI.
Pre prvog pijanstva davali su mi da probam malo piva, malo rakije i malo šire. Pivo i rakija mi se nisu svideli, ali mi se šira neobično dopala i plakao sam kada mi nisu dali više, pošto sam tražio još.
Šira, to ukusno slatko-režeće piće od grožđa, pije se početkom zime i prelazna je faza vrenja u dobijanju vina.
U pletenom balonu od par litara širu nam je doneo Čika Rajko, koji je imao podrum pića kod Pivare. Tamo sam sa tatom bio nekoliko puta, kada me je vodio u šetnju. Sviđalo mi se tamo. Starim ciglanim stepenicama silazilo se u podrum, sa malim šankom i par stolova, gde je bilo prijatno sveže i mirisalo na duvan, pivo i vino. Sve je u polumraku podruma delovalo mistično, čemu su doprinosile priče o tajnim podzemnim hodnicima ispod grada koji su povezani sa ovim podrumom i vode ko zna gde.
Sve mi je ovo učinilo širu još privlačnijom.
 
Ostanem jednoga dana sam u stanu, moji su na poslu, i setim se šire. Izađem na terasu i ubrzo ugledam pleteno balonče. Podignem ga na sto, izvučem plutani čep i gucnem. Napolju je bilo lepo za to doba godine, sunce je grejalo, i šira je grejala. Posle još par gutljaja potpuno sam uživao u trenutku, u slatkom ukusu šire, u usporenom vremenu blaženstva koje traje i veselom cvrkutu vrabaca koji uspavljuje. Maštam, kako istražujući podzemne hodnike Čika Rajkovog podruma pronalazim razna čudesa i blaga, i lebdim. 
Mama me je našla kako spavam na terasi kada je došla sa posla. Nepoznato je ostalo koliko sam dugo spavao, kao i koliko sam popio, pošto se nije znalo koliko je šire bilo u balonu. Meni nije bilo ništa i sve se ovo prepričavalo kao vesela anegdota oko dočeka te nove 1972.
 

 
U ZDRAVLJE ! ! !
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb